Izložba u bečkom Jevrejskom muzeju prikazuje istorijske i aktuelne dimenzije straha

U bečkom Jevrejskom muzeju otvorena je izložba o strahu, koja kombinuje istorijsku hronologiju sa tom univerzalnom ljudskom emocijom. Dolazi u trenutku kada se evropska javnost boji da se svetska politika vodi sa previše, ili naprotiv premalo straha.

Angst je tako kompleksna reč u nemačkom, da se i bez prevoda usvaja u drugim jezicima. Označava strah, ali kao potmulu pretnju, kao jezu koja se uvlači u kosti – iskonski strah, egzistencijalni, strah od gubitka voljenih osoba, od progona, bolesti i smrti. Pravi strah – on je frojdijanski pojam:

„Na ovoj izložbi strah se posmatra pod različitim aspektima: U privatnom životu, u religiji; u socijalnom kontekstu kao strah unutar izolovanih kolektiva, strahovi u politici, tragovi rata u duši; strah od straha, od prošlosti i budućnosti, strah od previše zaštite koji rađa fobije. Deo postavke tematizuje i najnovije događaje u Izraelu. Ovo su vrata iz skloništa u kibucu Nir Oz, u kome je Hamas prošlog oktobra ubio četrdeset i oteo osamdeset ljudi“, navodi kustoskinja Andrea Vinklbauer.

Vrata, običan objekat, koji u kontekstu dobija odlike horora. Olupana vrata potiču iz jednog stana u bečkom Leopoldstadtu. U njih su nacisti trpali Jevreje u očekivanju deportacije – no nepoznati bi i pre toga dolazili, lupali pajserima, šaputali i pretili. Dobre duše bi pokušavale da ubace hranu, ali kako u toj situaciji razlikovati prijatelja od neprijatelja?

„Ovo nije izložba na kojoj se dobro osećate, nije prijatna. Dizajn stvara atmosfera koja grize. Konstanta su table s tekstom poređane kao arhaične stele. Boje variraju, što nije jednostavno, jer su boje kroz istoriju opterećene simbolikama. Kod straha najpre padaju na pamet crna i tamno siva. Ali šta je sa žutom, koja ima tako teške konotacije u judaizmu i hrišćanstvu? Dugo smo razmišljali, da li je legitimno uzeti žutu. Prevagnuo je zaključak – kada, ako ne sada kada se radi o strahu“, ističe Štefan Furer dizajner izložbe.

Leonard Koen peva molitveni pijut prebačen u pop-baladu; lica nestaju u otrovnim parama, zgrčeni ljudi čekaju bombe. U posebnoj sobi su Oči Parastu Faruhar, iranske umetnice u egzilu, panoptikum u kome se naziru izmučene, padajuće figure. To su oči straha, istovremeno i oči kontrolora straha.