Železničke stanice Evrope – tehnički i nacionalni podvizi arhitekata

Sve evropske železničke stanice su nastajale u 19-tom veku kao tehnički i nacionalni podvizi; njihovi graditelji su se poznavali i blisko sarađivali, kao na primeru Beča, Trsta, Beograda, Štutgarta ili Bazela. Prvi kulturno-intergrativni faktor moderne Evrope bila je industrijska arhitekura njenih železničkih stanica. Po kom kriterijumu su se našle na ovoj izložbi?

„Glavna ideja je bila da se pokaže tada novi tip građevine ogromna hala usred grada, prostor zatvoren u konstrukciji od stakla i čelika visine nekoliko stotina metara, unutra sa puno dnevne svetlosti. Sve stanice koje su ovde izabrane imaju neku specifičnost - najveća hala, najviši krov, najlepše pročelje, najveća frekventnost i slično. A tu je i lični kriterijum, tamo gde se kao arhitekta i putnik osećam da sam došao kući“, rekao je Adolf Štiler, kustos.

Pokazano je oko 40 primera u dizajnu koji Evropu deli na jug - Beč i sve ispod; i sever, Češka i sve iznad. Stilski stanice prate najbolje iz arhitekture svog vremena: Neogotika londonskog Svetog Pankrasa; klasicizam Pariza, Beograda, i Budimpešte; rani modernizam Rima, Firence i Venecije; Jugendstil u Helsinkiju i Pilzenu; brutalizam u Skoplju i Tbilisiju. Negde vozovi ulaze frontalno, negde prolaze. Da li je to pitanje statusa i simbolike?

„To je istorijski uslovljeno vlasničkim odnosima, nema simbolike. U Londonu stoje tri stanice jedna pored druge, zato što je svaka kompanija htela da ima svoju. Danas se svi odlučuju za prolazne kao racionalnije. Završna stanica znači da se garniture vuku, lokomotive menjaju; gubi se vreme, rastu personalni troškovi.

U Štutgartu, Cirihu, Beču, u svim velikim evropskim gradovima danas se grade prolazne stanice, često podzemne da se lakše projuri. Ali ulazak voza u jednu halu kao onu u Rimu, Veneciji ili Firenci, to je čista nostalgija“, rekao je Adolf Štiler, kustos.

Stara stanica u Beogradu, koju su radili austrijski arhitekt Vilfelm Flatih i srpski Dragiša Milutinović je planirana za muzej. Primeri su poznati i slavni - kao pariski D'Orsej, ili berlinska Nacionalna galerija savremene umetnosti koja u imenu „Hamburška železnička stanica“ otkriva svoje poreklo. Nadajmo se da će im se što skorije priključiti i beogradska, skoro vek ipo stara prijemna hala.