U bečkoj Albertini izložba Aleksa Kaca – impresioniste koji se čudom obreo u 21. veku

U bečkoj „Albertini“ je najveća evropska zbirka dela Aleksa Kaca, američkog slikara ruskog porekla. Izložba „Kul slikarstvo“ (Cool Painting), predstavlja ga kao pop-art umetnika posebnog kova.

У бечкој Албертини изложба Алекса Каца – импресионисте који се чудом обрео у 21. веку

Aleks Kac je rođen u Bruklinu 1927, u porodici ruskih Jevreja emigranata. Studirao je u vreme vladavine apstraktnog ekspresionizma, ali je odatle preuzeo samo "hard edge" i nedostatak perspektive. Iz pop-arta je preuzeo isečene portrete (cropped faces) i motive sa reklama i bilborda. Ostao je figuralan, iako mu je žena stalno govorila slikaj moderno kao sav ostali svet.

Do slave je došao tek kad je prešao šezdesetu, a do tada već uništio hiljadu slika u potrazi za stilom. Našao ga je u emotivnoj distanci. Kao što je Majls Dejvis svirao „kul džez“, tako je slikarstvo Alexa Kaca nazvano „kul pejnting“.

„Atraktivnost Kacovih slika proizilazi iz njihove beskompromisne savremenosti. On čak i prirodu slika kao urbani milje. Istovremeno, njegova platna uspevaju da zarobe vreme i zalede sećanje na lepo. Samo utopija i iluzija mogu da sačuvaju trajanje sreće – kad je sretnemo u realnom životu, brzo se rasprši. Na slikama Aleksa Kaca taj divni trenutak traje beskonačno, onako kako ga je Gete opisivao u poeziji“, navodi Klaus Albreht Šreder, direktor „Albertine“.

Napetost u polju slike nastaje preko kombinacije starog i novog. Tako je i sa njegovim postupkom alla prima, mokro na mokro, renesansnom uljanom tehnikom koju su u Moderni koristili retki, na primer Lovis Korint, Aleksej Javlinski, ili Nadežda Petrović.

„Kac je dobar posmatrač, voli ljude, posvećuje se ljudima,uzima vreme za njih. Za razliku od Endija Vorhola, koji je slikao ljude posredno, koristeći fotografije, reprodukcije, filmove, stripove. Vorhol se u stvari bavio masovnim medijima, Kac se bavi ljudima. Ono što ga kod ljudi zanima je maska koju svako sebi stavlja kad je sa drugima“, naglašava Gunhild Bauer, kustos izložbe.

„On slika direktno ispred motiva, plen-er (plein air). Prvo radi male crteže, uvećava ih, prenosi na kartone, dok ih ne dovede na monumentalne dimenzije. On je impresionista koji se čudom obreo u 21. veku“, dodaje Klaus Albreht Šreder.

Tvrda ivica i ekstremna ravnina su u jednom momentu doveli slikarstvo do zida. Postavilo se pitanje – šta dalje? Aleks Kac važi za nekog ko je kroz farbu i kompoziciju spasio slikarstvo, a da svejedno nije odustao od formalno-estetskih elemenata koji su ga poništavali. Ovo je izložba o slikaru emotivne distance koja ulazi pod kožu.