Pozorišni trendovi bečkih pozorišta

Glavna senzacija se dogodila krajem decembra, kad Burg nije produžio ugovor Martinu Kušeju. Mesecima su politika i mediji podgrevali pitanje kompetentnosti. Glave mu je došlo poređenje sa Bogdanom Roščićem, šefom državne opere. Roščić se pod lock downom digitalno dovijao i sačuvao gledaoce - dok je Kušej zatvorio pozorište i uvređen otišao na odmor. Roščić ostaje do 2030. na čelu Opere, status menagera je potvrdio uspeh Vagnerovih „Majstora pevača" u decembru.

Kao umetnik je Kušej bio uspešniji nego kao intendant. Jedan od vrhunaca je režija Sartrovog „Zatvorenog društva" iz prošlog februara. Pakao, to su drugi  - za Kušeja glavna poruka iz 2022. godine.

Uvod u proteklu godinu označila je premijera u Burgovom Akademskom teatru, adaptacija romana „Težina stvari" Marijane Fric, stilske preteče Elflride Jelinek. To je klaustrofobična priča iz pedesetih godina o građanskoj Medeji. Scenografija i svetlo nagrađeni su Nestrojem, najvišom pozorišnom nagradom u Austriji. Glavni motiv - kad, kako i zašto senzibilni ljudi postaju ubice.

Kai Voges, novi intendant Narodnog pozorišta uveo je brze tragikomedije u svoju kuću i praktično je podigao iz mrtvih. I on nosi zasluge da Kušeju nije produžen ugovor - kao tačka poređenja. Parodija o carici Sisi je ispitivala spremnost publike da saoseća sa mitovima rane popularne kulture. Od biografskih elemenata Edena Horvata, rediteljski dvojac iz njujorškog „Nature Theater Oklahoma" napravio je pozorišni jem-session.

Nestroja za najbolju predstavu dobio je komad „Humanistee!" nastao slobodno po elementima Ernsta Jandla. Samuil Stojanov je nagrađen najvišom nagradom za glumu - sve produkcije Narodnog pozorišta.

„Ova estetika je potpuno atipična jer imamo mikrofone u uvu i ponavljamo tekst onako kako ga uživo dobijamo", istakao je Samouil Stoyanov.
Lirski vrhunac godine bio je Joneskov „Kralj umire" u režiji Klausa Pajman na komornoj bini Jozefštat teatra. Glavni motiv je robustnost moderne vlasti.

Politike je bilo i u javnoj dilemi o dopuštenosti ruskih klasika u sadašnjem trenutku. Glavne scene nisu popuštale pod pritscima za brisanje Rusa iz evropske memorije. Letnje igre u Rajhenau su otvorene Čehovljevim „Galebom".  

„Kako je uopšte došlo do toga da se razgovara o zabranama! Ruska literatura nema ništa s tim kakva je trenutna situacija", rekla je Maria Hapel, direktorka letnjeg festivala Rajhenau .

Johan Simons, reditelj koji je na veliku scenu Burga postavio „Zli dusi" od Dostojevskog nije uopšte ni dopustio da dodje do razgovora o podobnosti pisca. Psihologiju likova obradio je u skoro ničeanskoj lepoti. 

„Lepota je uvek uteha. To je fantastična scenografija i podseća me na Rembranta I Karavađa", rekao je Simons. 

U Evripidovim „Trojankama" na velikoj sceni Burga pratila se tanka linija koja razdvaja tugu i osvetu. 

„Postoji veza između tuge i besa. Ženske figure su fascinantne kad izražavaju nešto što deluje monstruozno"   istakla je  Adena Jakobs, rediteljka. 

Od prošle godine se Burg oprostio Handkeovim „Dijalozima", elegičnom pričom o smeni generacija. Narodno pozorište je naprotiv godinu ispratilo bučnom, tehnički bogatom tragikomedijom „Apokalipsa Miau" Kai Vogesa. To je pozorište za kraj sveta, duhovito do poslednje bele kosti „poslednje generacije".

Prvim ovogodišnjim premijerama je zajedničko da vode u dvadesete godine prošlog veka: „Čarobni breg" Tomasa Mana u Burgu, „Nafta" po romanu Aptona Sinklera u Narodnom pozorištu i „Malogradjanska svadba", Bertolta Brechta u Josefstadtu. To je sinhronizovani povratak u vreme kad društva nisu prepoznala približavanje opasnosti, ali pozorište jeste.