Posle ljubavi - „Autopsija dosadne žene“ Mari-Rene Lavoa

Evo jednog ljubavnog romana bez ljubavi. U stvari o ljubavi koja ostaje samo u srcu ostavljene žene. Umesto srebrne svadbe rastanak. Četrdesetosmogodišnjoj Dijan Delone muž saopštava "Volim nekog drugog" i odlazi.

Kako popuniti prazno mesto za stolom

Proživljavaćete njene naredne dane. Slobodno mogu da kažem dogodovštine. Svaki trenutak. I nasmejte se bez griže savesti. Tako je smislila Mari Rene Lavoa. Unela je duhovitost u svaki njen korak i poklonila joj ljubav prijateljice, dece... Dovoljno?

Nije. Kada su joj došli na večeru kaže "kako bih popunila Žakovo prazno mesto za stolom stavila sam tu hleb, posudu za puter, cveće, flaše vina, bokal".

Sve dalje je prilika za preispitivanje sopstvenog ja.

Spektakl umesto stvarnog života

"Nisam ja iznova izmišljala patnju, proživljavala sam je", kaže junakinja. Već naslovom autorka provocira čitaoca, izaziva i postavlja ozbiljna pitanja o tome šta znači biti “dosadna žena” u savremenom društvu. Nije svakako reč o samom pojmu, već o metafori onoga što je u društvu manje vredno, skrajnuto ili čak potpuno odbačeno jer ne udovoljava brzim, spektakularnim narativima života i ličnosti. Dijan će stalno preispitivati sopstvenu "dosadnost".

Niz kraćih poglavlja, sećanja na zajedničke trenutke porodične sreće, dnevničke beleške i eseji čine da roman ima fragmentarnu strukturu, što mom književnom ukusu odgovara jer daje poseban ritam priči. Lavoa kombinuje autorefleksivnu prozu s filozofskim i literarnim analizama, čineći tekst dinamičnim i višeslojnim. Jezik je kristalno jasan, često ironičan, ali i ganutljiv i nežan, na momente iznenađujuće s obzirom na eksplicitno bavljenje temom. Nema tu ukrašavanja rečenica, ne štedi autorka ni junakinju ni čitaoce. Sve je funkcionalno, inteligentno i s ozbiljnom merom sarkazma. Ne slučajno. S autorskim predumišljajem da podstakne čitaoca na preispitivanje ličnih predrasuda.

Vredi li rizika?

Pamtiću posebno dve slike iz romana: kada Dijan skakuće bosa u svom ludilu, jednom ostavljajući svoje plave čizme u kojima nije bila dosadna i drugi put kada ide bespućem pored auto puta. I ništa ne boli kao ljubav, kao brodolom, ali "...saznala sam da je nepredvidivost života jedna od njegovih najlepših vrednosti. Niko se ne ukrcava na brod prihvatajući u startu pomisao da će ovaj potonuti. Pa ipak, brodovi tonu... Razumljivo, more je prelepo. Ljubav, baš kao i more i te kako vredi rizika kome se izlažemo".

Posebno je zanimljiv izbor termina “autopsija”. Na šta vas asocira? Na seciranje, analizu posle smrti. Tako autorka već naslovom poziva na aktivno učešće u preispitivanju sopstvenih kriterijuma za definisanje pojma "dosadno". Ta terminološka disonanca otvara vrata za dublje promišljanje. Pred našim očima se razlažu i tope stereotipi čvrsto zalepljeni kao etikete na žene koje ne ispunjavaju društvene kriterijume uspeha, atraktivnosti, uočljivosti. Iako junakinja sumnja u svoju zanimljivost otkrivaćemo koliko je posebna. Čak voljna da oprosti. Ali nema priliku za to. Njen Žak živi sada nešto što je za "francusku šansonu".

Glavna tema knjige jeste rušenje armiranog koncepta dosade kao ženske odrednice. Polazna tačka autorke su lična iskustva savršeno smeštena u širi društveni i kulturni kontekst. Kako su žene istorijski i kulturno vrednovane prema kriterijumima zabavnosti, poslušnosti, poželjnosti i neprekidne društvene interakcije? Često su kažnjavane one koje ne žele nametnute uloge u režiji okruženja, one koje ćute, razmišljaju, stvaraju svoje unutrašnje svetove ili jednostavno ne žele da budu “zanimljive” u tradicionalnom smislu te reči.

Niz anegdota i filozofskih razmatranja smenjuju se da potkrepe autorkin stav da dosada nije prirodna osobina ličnosti, već rezultat suda drugih. Zar je dosadna junakinja koja uprkos odsustvu talenta za igru u najtežim trenucima odvažno sa prijateljicom igra kao Ajrin Kara u Fleš densu!? Da sve bude još nedosadnije, tačnije duhovito do osmeha za suze potrudila se književnica.

Autorka vešto u tekst učitava lične sumnje, neuspehe i intimne prizore svakodnevnog života, što daje knjizi autentičnost, ali i univerzalnost. Čitalac prepoznaje sopstvene dileme.

Prostor slobode

Autopsija dosadne žene nije feministički proglas,već knjiga koja postavlja pitanja o načinu na koji vrednujemo ljude uopšte... U svetu preplavljenom brzim informacijama i instant zadovoljstvima, autorka uzvikuje glasno "hej", pozivajući na ozbiljno razmišljanje.

Lavoin stil je visoko umetnički, ali ne hermetičan, knjiga zahteva aktivnog čitaoca, ali nije opterećena apstraktnim teorijama. Ona ćaska, vodi dijalog sa publikom, ne nameće sopstvene neoborive teorije.

U vreme kada živimo na velikoj, raskošno osvetljenoj svetskoj sceni spektakla, u čijoj senci ostaju prave vrednosti, Mari Rene Lavoa nas podseća da dosada nije nedostatak, već mogući prostor slobode, kontemplacije i autentičnog postojanja. U tom postojanju glavnu ulogu igra prava ljubav životnog saputnika, prijatelja, nekoga ko ume da voli.