Ako bi nam bilo dato da počnemo iznova – „Bdeti nad njom“ Žan-Baptista Andree

Mimo je rođen u Francuskoj u italijanskoj porodici. Pravo ime mu je Mikelanđelo. Mrzeo ga je, ali od dva tereta života na koje je osuđen, ime je bez sumnje bilo lakše za nošenje, govorio je. A kako je dobio slavno ime? Presudno je bilo zanimanje oca – kamenorezac. U majčinom stomaku podrhtavao je na svaki udarac sekača kamena i eto ideje gospođi Vitalijani.

Važnost kamena i centimetara

„On će biti vajar", najavila je. Moj otac progunđa,odgovori joj da je to gadan zanat u kojem se ruke, leđa i oči troše mnogo brže nego kamen i da, ako čovek nije Mikelanđelo treba da ga izbegava. Majka klimnu glavom i odluči da mi da podsticaja unapred. Ime mi je Mikelanđelo Vitalijani".

Drugi teret bila je njegova visina, 140 santimetara. Niz nevolja koje ga prate mogao se meriti kilometrima. Majka ga napušta i šalje na sever Italije u Pjetru d'Alba rođaku vajaru koji odmah spoznaje njegov talenat, ali ga zato iskorišćava. Kada i sam Mimo shvati da je dobar u vajanju sledi preokret. Preciznije, niz preokreta. Njegov život čini ovu priču avanturističkom. Na večnom putu od mraka dna do sjaja vrha.

Čitav vek s dva svetska rata bez eksplicitnih scena

S dna je krenuo. Viola s vrha društvene lestvice. Pripadnica lokalnog plemstva, ćerka porodice Orsini, vladajuće u oblasti. Tri starija brata su simboli Italije 20. veka: Virđilio koji gine u Prvom svetskom ratu, Stefano koji zloupotrebljava Mima i Frančeska predodređenog za sveštenstvo u vrhovima Vatikana. To je jedan od najsnažnijih utisaka romana. Čitav vek s dva svetska rata, pojavom, jačanjem i rušenjem fašizma... bez eksplicitnih scena, reklo bi se bez ispaljenog metka, uverljivo je odslikao pisac. I sjajan neudžbenički zaključak. „Dva svetska rata su ubila, osim nekoliko miliona ljudi, i ono što je ostalo od sporosti". Sve se ubrzano menja u životima junaka i čitavog sveta.

Dozu mističnosti delu daju večernji tajni susreti Viole i Mima na groblju jer ona tvrdi da čuje mrtve kako razgovaraju. Viola je posebna po tome ali i zato što je prvo devojčica, pa mlada žena ispred svog vremena. Pametna, obrazovana, puna ideja. Ona daje romanu odrednicu bildungs romana. Obrazuje neukog Mima i daje mu knjige da čita. Ona je njegova snaga. „Viola mi pruži ruku i ja je uzeh, i baš u tom trenutku postadoh vajar".

Simbolično – njen san je da leti. Zajedno spremaju taj poduhvat. Kako će se završiti? Samo ću vam reći da će biti spektakularan događaj koji će promeniti njen i život mnogih oko nje.

Ipak, njena sudbina je, pre svega, određena pripadnošću visokom staležu. Biće verena za plemića, pa udata za bogataša, čas daleko čas blizu Mima, ali uvek s njim.

„Celog života si mi bio potreban da bih bila normalna"

A kako je on podnosio njenu ozvaničenu zajednicu sa drugim muškarcima? Ispričaće vam sjajni narator Žan Batist Andrea. Bez patetike s mnogo erudicije koja nam daje sliku pejzaža, umetnosti, društvene i političke slike Italije dvadesetog veka. Gonkurova nagrada najbolja je potvrda.

Jednog dana su se voleli, sutradan mrzeli... „Mi smo dva magneta... Što se više približavamo sve više se odbijamo", govorio je Mimo. „Nismo mi magneti, mi smo simfonija. Čak i muzika ima potrebu za tišinom", odgovarala je Viola.

„Celog života si mi bio potreban da bih bila normalna. Ti si moj gravitacioni centar, što baš i nije uvek zabavno. Ali postoji u meni neka nenormalnost, o kojoj ti, čak ni ti, nikad nisi ni sanjao: a to je da sam ja žena, i da mi u tome nema pomoći". Žena u tom vremenu - istina u celosti.

Jednako uzbudljiva je priča o Mimovoj mladosti, adolescenciji i starosti. „Upoređen sa svojim neposrednim prethodnicima ili savremenicima stvorio je veoma malo. Manje od 80 potvrđenih originalnih dela. Bio je u svojoj oblasti ono što bi Marlon Brando bio za glumce, Pavaroti za operske pevače, Sabikas za gitariste. Umetnik po instiktu, obdaren nečuvenim i nestvarnim talentom, neobjašnjivim, računajući tu i njega samog".

Ipak obeležilo ga je i vreme u kojem je živeo.

„Lepota zla je upravo u tome što ono ne iziskuje nikakav napor"

I sam je nekada u službi političke moći, nekada u službi Crkve ili drugih moćnika. To je i istorija Italije 20. veka. Krenuće u jednom trenutku pogrešnim putem, onim fašističkim, pod izgovorom da se ne bavi politikom.

„Niko nikada ne čini ništa loše, lepota zla je upravo u tome što ono ne iziskuje nikakav napor. Dovoljno je gledati šta se događa". To nam omogućava autor. Opisujući intrigantni odnos između Mima i Violine braće, sjajno daje politički okvir i temelj romanu. Mimo tvrdi :„Ja sam celog života postupao po instiktu. Znači da razum nije bio dobar merni instrument".

Njegovo najznačajnije umetničko delo je Pieta Vitalijani. Kao i sve u njegovom životu i skulptura ima neobičnu sudbinu.

Imala je čudesnu moć da izazove poseban efekat na sve koji je pogledaju. Skrivaju je u manastir i on odlazi s njom. Kakva je njena moć? Kakvu sudbinu će deliti stvaralac i delo tokom četiri decenije? Odgovor vas čeka na kraju romana.

Do tada autor će nam ispričati još priča o moći umetnosti i opasnosti kada je u pogrešnim rukama, recimo o rađanju "Holivuda na Tibru", filmskog studija Činečita u koje je Duče sve uložio da bi stvorio moćno oružje.

Utisak je da autor, a to je odlika velikih, želi da nas uvuče u razmišljanje o mnogim stvarima koje su nam čitavog života aksiom, recimo: „Talenat se ne poseduje. To je oblak pare koji celog života pokušavaš da zadržiš".

Upamtićemo i da je „život niz izbora koje ne bismo ponovili ako bi nam bilo dato da počnemo iznova. Ako si uspeo da napraviš dobar izbor u prvom pokušaju, da nikada ne pogrešiš, onda si ti Bog".

Jedno je sigurno: ovaj roman jeste pravi izbor.