Cvajg: Ne mogu da pišem iz mržnje

Neprijatno aktuelizovan u ovim vremenima globalno naraslog rasizma i ksenofobije, film Štefan Cvajg: zbogom Evropi prati poslednje godine u životu Štefana Cvajga (Jozef Hader), jevrejskog pisca rođenog u Beču, koji je tridesetih godina sa svojom drugom suprugom Lote (En Švarc) otišao u egzil, prvo u Britaniju, a zatim u Ameriku, da bi u Brazilu okončao život samoubistvom 1942. godine.

Radnja filma u manjoj meri prati Cvajga pisca, dok je fokus na Cvajgu misliocu, putniku, izbeglici i tragaču za novim domom, ne samo za sebe i za suprugu, već i za brojne izbegle prijatelje kojima je pokušavao da pomogne, zahvaljujući uticajnim poznanstvima.

Film se bavi granicama izdržljivosti i mogućnostima preživljavanja, i u tom smislu jedna od najupečatljivijih scena počinje Štefanovim nemim, dugim posmatranjem prirode. Taj prizor se može shvatiti kao vid meditativnog pokušaja pronalaska utešnih odgovora, smisla u besmislu razjarenog rata, opravdanja za stradanja i mržnju koji su u to vreme šibali Evropu.

Zureći u opčinjavajući mir brazilskog zelenila, sa mislima o pustošenjima u Evropi, Cvajg zamišljeno postavlja retoričko pitanje: „Kako se to može podneti?“, neuspevajući da nađe odgovor ili bilo kakvo opravdanje, što će se sve završiti veoma tragično, kako prikazuje epilog filma koji sledi. 

Jedno od najizazovnijih pitanja koje ovaj vredan, suptilan i setan film postavlja je društvena funkcija umetnika, odnosno pitanje granice između umetnosti i politike. Da li pisac mora da se politički opredeli i izjasni u krajnje destruktivnim vremenima, ili je prihvatljivo da ćuti i bavi se svojom umetnošću?

Ove teme se otvaraju na početku filma, tokom odvijanja kongresa Pen centra u Buenos Ajresu 1936. godine. Na pres skupu uoči kongresa, novinari pitaju Cvajga za mišljenje o Hitlerovoj politici.

Umetnost i umetnici ne smeju da seju mržnju 

Pisac je vrlo uzdržan, izbegava da se opredeli, smatrajući da umetnost i umetnici ne smeju da seju mržnju, niti da izražavaju radikalne stavove: „Neću da govorim protiv Nemačke, niti protiv bilo koje druge zemlje, bez izuzetka“.

Cvajg je tvrdio da umetnici treba da se posvete svom poslu, što je njihovo najmoćnije sredstvo izražavanja, dok je politika, po njemu, suprotnost pravdi, izdaja reči putem slogana: „Umetnik može da stvori delo sa političkim dimenzijama, ali ne može da obezbedi masama političke slogane. Moja lična umetnička snaga nastaje u pozitivnosti. Ne mogu da pišem iz mržnje. A ako se moja tišina tumači kao znak slabosti, moraću sa time da živim“.

Cvajg je sanjao o svetu bez granica i ograničenja, i smatrao je da Brazil može da bude uzor Evropi, jer je to zemlja prepuna boja, topline i različitosti. To je zapisao u knjizi Brazil: zemlja budućnosti, čije nastajanje ovaj film u manjoj meri dotiče.

O Brazilu Cvajg je oduševljeno pisao da je to država hibridnog identiteta koju nastanjuju potomci emigranata iz Afrike, Portugalije, Nemačke, Italije, Sirije, Japana, živeći u punoj harmoniji: „U Brazilu nema rasnih fanatika, ludog nacionalizma i imperijalizma i samoubičakog besa... Brazil može da nauči 'civilizovanu' Evropu kako da zapravo bude civilizovana“.