„Razlog pošasti“ - Važno je osvrnuti se

Sugurno, da se Razlog pošasti u kome nas ovaj španski pisac i fiolozof upozorava koliko je civilizacijski oklop krhak i da je svaka nesreća sposobna da ga sruši sa malo otpora, bolje razume danas nego pre više od dve decenije, kada je premijerno objavljen u Španiji. 

Zahvaljujući ovoj knjizi čak sam bolje počela da razumevam postkovidovski perod, kada pod prividom kontinuiteta, tokom ovog varljivog i kišovitog proleća, pokušavamo da odgurnemo neposredno pamćenje na mart i april. Jer, kako kaže jedan od sporednih, ali poetičnih i pouzdanih svedoka epidemije u ovoj književnoj priči, nema mesta za čuđenje, što ono od juče kao da ne pamtimo. Jer, strah je važniji od pamćenja.

I svi se mi trudimo da odagnamo iz sećanja sve čega se bojimo i zbog našeg vlastitog straha pristajemo da se ne sećamo. Ali, Rafael Arguljol nas uči da je pamćenje važno, odnosno da je važno osvrnuti se.

"Razlog pošasti" je uznemirujuća priča o neobičnoj pandemiji ludila koja je zahvatila jedan kosmopolitski grad čijim venama je do tog trenutka život sa lakoćom kružio, a nakon koje je usledio nastanak jednog posebnog univerzuma. Iz čistog mira u Opštu bolnicu prosperitetnog primorskog grada iz dana u dan počeo je da pristiže sve veći i veći broj pacijenata o čjijoj bolesti lekari ništa nisu znali.

Zaraženi su iznenada postajali ravnodušni, gubili interesovanje za sve, ni na sebe same nisu obraćali pažnju do te mere da su ih ukućani teškom mukom navodili na jelo. Nije im ostalo ni tračka volje, reklo bi se da su izgubili volju za životom, kao da im je duša mrtva. U ovu potpunu apatičnost, koja još nije, ali liči na epidemiju, uvode nas dva prijatelja koji se svake srede nalaze u restoranu „Pariz Berlin". Fotoreporter Viktor i psihijatar David jedan od prvih svedoka prisustva čudnih bolesnika. Ali, oni su kao i svi ostali sporedni likovi kod Rafaela Arguljola. Glavni junaci su grad i atmosfera u društvu koju će čudna pandemija stvoriti.

Utišano vreme 

U početku skrivana od strane vlasti, vest se ipak raspukla po gradu, koji se ubrzo našao potpuno zastrt teškim isparenjima sumnje. Političarima i novinarima bilo je potrebno imenovanje - oboleli su prozvani eksanimima. Od prideva eksanime stvorena je imenica, što je značilo čovek bez duše i daha, čak i bez znakova života - beživotni. Broj obolelih je rastao, a karakteristike bolesnika počele su da dezorijentišu lekare.

Vreme eksanimima je bilo utišano vreme. Unutrašnji ritam grada se usporio, stanovnici su bili na oprezu, a veliki deo njih negirao je prisustvo bolesti. 

Čudna pojava takvih bolesnika u početku je bila iritantna, potom se pretvorila u podmuklu pretnju koja je transformisala najintimnija uverenja svojih građana. I lagano je počeo raspad društva. Pod vladavinom opasnosti i ponašanje je postajalo opasno. Strah od pošasti zarobio je grad mržnjom. Život je počeo da zamire; broj gostiju po restoranima drastično se smanjio, bioskopi su obustavili projekcije, otkazivali su se koncerti, pozorišne predstave. Kako kaže Arguljol, ubrzo se pokazalo da se potrebe čoveka svode na hranu i platu. U takvoj situaciji mediji su mogli da objavljuju samo zvanične informacije.

Moglo se govoriti o prošlosti i budućnosti, ali ne i o sadašnjici. Sadašnjost nije postojala. Putevi nauke koji dotle nisu nikuda vodili, već vrludali, izazvalo je potrebu za pronalazak drugih puteva. Sveštenici su liturgijama punim ponavljanja razočaravali vernike. Propovednici su brže naučili alhemiju koja se od njih očekivala. Vidovnjaci su se namnožili, a svaki dan sadržao je dovoljno materijala da bi se budućnost plela, pa parala bezbroj puta. Neki su za kratko vreme stekli ugled. Najubedljiviji je bio izvesni Rubin, ona vrsta protagonista što ih sama situacija nametne.

Od cirkuzanta je postao poznato lice sa plakata. Bolesnici više nisu bolesnici već su proglašeni krivcima i nosiocima zla. Čitaoci postaju svedoci neumoljive transformacije jednog prosperitetnog grada koji je dok se survavao proizvodio svoja čuda, gubio dostojanstvo, upadao u euforiju i pretvarao se u gotovo primitivan svet. Ceo proces odvijao se tokom jedne kalendarske godine.

Sve dok jednog jutra nije stigla objava da je pošast iskorenjena! Vlada ni u jednom saopštenju nije razjasnila okolnosti koje su pratile tako neobičan događaj. Međutim, osećaj olakšanja vrlo brzo je nadjačao bolesnu znatiželju, pa čak i onu šta se dogodilo sa eksanimima. Svi su odabrali put zaborava, a prethodnu godinu počeli da zamišljaju kao fiktivni pejzaž kojeg su se rastosiljali. Povratak u mirne vode doveo je i do odbacivanja glavnih aktera olujnog vremena, nisu više bila potrebna ni čuda ni predskazanja.

Spasenje je moguće 

Ova priča koja je učinila svoje futurističko bekstvo iz prošlosti u sadašnjost na najbolji način pokazuje kako se sve može izmeniti i narušiti život zajednice. Kako iracionalnost ljudi može postati gora pošast od bilo kakve bolesti. I zato nije slučajno što kroz ovu priču o pandemiji koja je zadesila uspešan grad, Arguljol u pozadini provlači jedan mit, odnosno priču o restauraciji slike na kojoj su Orfej i Euridika.

Na njoj Orfej samo što se nije okrenuo da pogleda Euridiku, ali još to nije uradio. I mi posmatrači, kako kaže restauratorka u romanu, ne možemo znati da li će se to desiti - spasenje je moguće.

Roman "Razlog pošasti" Rafaela Arguljoloa nagrađen je 1994. godine nagradom "Nadal", a sa španskog na srpski jezik maestralno ga je prevela književnica Gordana Ćirjanić.