Bikovljevi hladnokrvni junaci su u suštini krhki, duboko emotivni ljudi

Stražar je film noar na ruski način, sa izrazitim i kompletnim autorskim pečatom. Ruski umetnik Jurij Bikov je reditelj, scenarista i kompozitor u svih pet svojih igranih filmova - Živeti (2010), Major (2013), Budala (2014), Fabrika (2018) i Stražar (2019).

Glumi u dva svoja filma, u Majoru sporednu, a u najnovijem o kom je ovde reč, u Stražaru, glavnu ulogu.

Bikov je na svaki način izrazita, autentična autorska ličnost. Nije neobično što je sebi dodelio glavnu ulogu u sopstvenom filmu, on je školovani glumac, igrao je u nekoliko ruskih pozorišta i u više od 20 filmova i serija.

Siže filma je naizgled jednostavan. Protagonista je čuvar ogromnog, opustelog senatorijuma van grada. Pruža utočište bračnom paru koji beži od kriminalaca.

Progonitelji dolaze... Scenario je sveden, motivaciju karaktera saznajemo retroaktivno, ali uvek kroz dramske sukobe i eksplozivne scene. U osnovi nema pozitivnih likova, a gledalac ipak emotivno navija za njih.

Tajna snage filmova Jurija Bikova i jeste u tim naizgled hladnokrvnim glavnim likovima koji su u suštini krhki, duboko emotivni ljudi koji, kao junaci antičkih tragedija, ispaštaju zbog neke davne, često i nehotične krivice.

Stražar, čuvar senatorijuma, je bivši hirurg koji zbog pijanstva nije bio u stanju da operiše ženu stradalu u saobraćajnoj nesreći pa je zbog toga iskrvarila i umrla. Taj podatak se plasira u poslednjoj trećini filma.

I pre i posle toga, on je čovek koji pomaže drugima i mirno se postavlja pred siledžije i ubice. Nudi se smrti, a ona ga obilazi.

Pojavljivanjem ostalih likova u filmu, kroz njihove međusobne odnose, otvaraju se i motivi lojalnosti i izdaje, neuzvraćene ljubavi i preljube, bola zbog izgubljenog deteta, želje za osvetom, bega u alkoholizam.

Pokretač radnje je Vjera, žena odbeglog kriminalca, za ruski film sasvim atipična heroina. Izgleda i ponaša se kao da je išetala iz francuskog noar filma i ruši sve pred sobom.

Tokom čitavog filma pada sneg. I pored sve beline, dnevne scene su polu-mračne. Kadrovi uvek imaju dubinu.

Naturalističke scene sahranjivanja obešenog psa u smrznutoj zemlji, vađenja metka iz tela kriminalca improvizovanim hirurškim instrumentima (viljuškama kojima Stražar prethodno polomi po dva zupca), pokušaj spaljivanja živog čoveka i odustajanje od toga, odustajanje od samoubistva na ivici krova... drže nerve i osećanja gledaoca napetim do finala filma.

Koje opet nije očekivano. Jurij Bikov to ume. Ovo Bikovljevo delo jeste posveta jednom od najvažnih talasa u evropskom filmu dvadesetog veka, ali je to pre svega odličan autorski film.

Izuzetna refleksija o ljudskom pravu na grešku, priča o (ne)mogućnosti iskupljenja. I baš to – postojanje želje za iskupljenjem, je ono što tematsko-motivski povezuje rad scenariste i reditelja Jurija Bikova sa delom njegovog važnog uzora Alekseja Balabanova.

Ono što njegov umetnički kredo povezuje sa velikim prethodnikom je borba za takozvanog običnog čoveka, nesrećnog, osetljivog pojedinca, u svakoj filmskoj priči koju je do sada uradio.

Bikovljevi filmovi i serije nižu ruske i međunarodne nagrade, a on javno nastupa kao poslednji idealista na svetu. Nekoliko puta se iz raznih razloga u medijima zaricao da više neće režirati. Na sreću ljubitelja filmske umetnosti, radi i dalje.

Ni to nije neobično, Bikov iduće godine puni tek 40 godina života, treba da nauči da ne bude toliko osetljiv, a mi se iskreno nadamo da to nikada i neće naučiti.