Troki, "Mladi Adam" i napet odnos sa vlastitim likom u ogledalu

Ogledalo i odraz u ogledalu ima važnu ulogu na početku romana Mladi Adam. Autor je škotski pisac Aleksander Troki čiji bi lik i delo priličili i rubrici verovali ili ne. Rođen u Glazgovu 1925, umro u Londonu 1964. Troki, koji je imao veliki uticaj na evropsku avangardu, napisao je samo dva romana, Kainovu knjigu i već pomenutog Mladog Adama koji se sada u prevodu Nataše Srdić i izdanju Partizanske knjige prvi put predstavlja srpskoj publici 21. veka. 

Pomenuto ogledalo ima ključnu važnost u idejnoj i strukturnoj ravni priče. Prateći jutarnji ritual buđenja, junak će se pogledati u ogledalo, opisati svoje lice a onda izreći rečenicu nezaobilaznu u gotovo svakoj identitetskoj priči moderne književnosti, „Ne pitam da li sam ja ‘ja’ koje je posmatralo ili odraz koji sam video, muškarac što je delao ili muškarac što je razmišljao o toj radnji…

Problem se javlja čim počnem da koristim reč ‘ja’." Ovaj spekulativni iskaz vrlo brzo zameniće precizna, stilski dobra naracija događaja iz života troje odraslih ljudi i jednog deteta na barži koja uplovljava i isplovljava na obale jednog kanala.

Pronalazak utopljenice u mutnoj vodi pokreće priču, proces zaljubljivanja ili, bolje reći opsesija telesnim koju glavni junak oseća posmatrajući u ženu vlasnika barže nastavlja, a dalji razvoj i ubrzanje nastaje u trenutku kada glavni junak u drugom delu romana, u formi jedne pripovedne ispovesti otkriva da je niko drugi do on odgovoran za smrt te mlade utopljenice.

Sumnja u svaki korak i objašnjavanje emocija 

Motivi identitetske krize, preljube i krivice smenjivaće se naizmenično kako radnja bude ubrzavala ka kraju. Iskaz s početka romana dok junak pokušava da dokuči važnost i moć jezika u oblikovanju pojavnog sveta pa i čovekovog identiteta imaće tokom razvoja radnje svoje brojne varijacije.

U momentima kada bude činio napor da objasni vlastitu emociju, potrebu za neprekidnim napuštanjem ljudi i prostora, vlastitu slabost i kukavičluk, gotovo svaki gest koji bude činio biće kolebljiv gest čoveka koji želi da veruje u vlastitu nadmoć dok istovremeno sumnja u svaki korak koji učini.

I kada napušta baržu prijatelja i kada se bude nalazio na novoj adresi i kada bude prisustvovao izricanju presude nedužnom čoveku za smrt utopljenice, imaće uz sebe ogledalo napravljeno od hromiranog čelika i strah koji ga neprekidno prati, da ogledalo slučajno ne izgubi.

Natčovek koji dolazi i odlazi 

Troki ima talenat da opiše razvoj događaja i istovremeno ga propusti kroz složenu misaonu aparaturu glavnog junaka te dobijemo tečnu priču o svakodnevici škotske radničke klase kojom dominira telesnost, kretanje, zvuk i pokret ali koja ne ostaje na tom događajnom nivou već ide dalje, ka velikom pitanju krivice, svesti o sebi i učinjenom i slici koju gradimo za druge dok nas proganja slutnja da samo prikrivamo laž.

I kao što je priča o Narcisu počela na obali jednog izvora i priča o Džou počinje kraj vode, njegova zagledanost u jedan leš za koji je odgovoran biće zagledanost u vlastitu savest a ona će u romanu neprekidno biti na ispitu sve dok Džo, taj Mladi Adam, natčovek koji dolazi i odlazi, stvara i prekida započeto, voli i ravnodušan je i misli da može sve, ne upadne u zamku vlastite prirode.

Napisan sredinom prošlog veka, Mladi Adam je iz perspektive naše aktuelne godine 21. veka davni roman ali iz svesti savremenog čitaoca izroniće aktuelan i svež jer moderan čovek, možda više nego ikada pre ima prilično napet odnos sa odrazom vlastitog lika u ogledalu.