Anarhija pripovedanja Olge Tokarčuk

Kroz različite prostore i vremena u koja ih je smestila, ova poljska književnica pokazala nam je sve nijanse našeg sveta, u bojama i socijalnim gibanjima, ostavljajući naše znanje upitano, koliko stvarno poznajemo svet oko sebe i koliko smo spremni da se promenimo. A, kako sama na jednom mestu u ovoj zbirci kaže „Veliko vreme nedostaje. Malo vremena se rađa“.

Počev od prve priče Putnik u kojoj nas podseća na izgubljene porodične tišine u kojima samo šuškaju očeve novine i romori zvuk radio-aparata, što se u nekakvim tišinskim elementima reinkarniralo sa izolacijom od koronavirusa, Olga Tokarčuk suočava nas sa strahom, strahom iz detinjstva, koji je kod njenog književnog junaka, pripovedača, dolazio lagano sa prvim sumrakom. To čega se plašio nije bilo objašnjivo, niti povezano sa zlom, jer zlo nije još otkrio, niti strahom od smrti, premlad je bio da strepi za svoj život. Ali bio je tu, dolazio je sam od sebe, ritmično se ponavljao, crtao konture neke osobe, koja je uvek stajala na istom mestu u njegovoj sobi. I trajao dovoljno dugo da u dete poseje nepoverenje prema noći. Međutim kako je dan krupnjao i donosio sa sobom sve više iznenađenja, težina sumraka rasplinjavala se i gubila za pripovedača ukus bespomoćnosti. Do jedne večeri, kada je već uveliko zakoračio u svoju šezdeset prvu godinu života. Kada više nema roditelja da ih pozove da oteraju strah, ali kada će shvatiti koga se tako mnogo plašio.

U ovoj bezbrižnoj, a vrlo promišljenoj anarhiji napisanih priča, onu koju nam pripoveda Vilijam Dejvidson na službi kod poljskog kralja, onu o zelenoj deci koju su lovci jednog dana pronašli doživljavamo kao bajku, dok će nas, začudno psihološka odbrana jedne majke da pravi zimnicu najčudnijih ukusa i od nespojivih sastojaka, poput „Aperitizovane boranije" i „Sunđera u sosu od paradajza", koja će, ispostaviće se, biti jedino nasledstvo ostavljeno sinu koji je potpuno promašio svoj život, zbuniti jednom vrstom prezira koju nosi, jer Olga Tokarčuk i u onaj svakodnevni život upliće neobičnosti, ali i stvara jednu nežnu konstantu - ona nas književno provodi kroz neuhvatljivu stvarnost.

Pored igre elementima od kojih tvori priče, ova poljska književnica stvara i neuhvatljive i neobične likove, poput gospodina B. koji ne može da veruje da ne postoje čarape sa glatkom teksturom i kome su sve poštanske marke postale okrugle, do bračnog para M. koji zime provodi negde na Puketu na Tajlandu. U njenom književnom svetu mesto već nalaze i androidi u jednoj bezazlenoj svakodnevnoj radnji - poseti, kako je i priča naslovljena.

Svakako, niko više od pisca ne veruje u reči i ne poznaje moć reči, ali i oseća nesposobnost savremenog čoveka da živi onako kako hoće. U toj stalnoj klackalici između svakodnevne trke i stresa, književnica Tokarčuk umeće reč „hoću“, koja se gospodinu M. kao neka komanda ničim izazvana pojavljuje posle transplantacije srca. Prepuštanje reči hoću, pokrenuće ga ka nepoznatim predelima i otkriti mu svet prepun boja. Naravno, zapitaćete se, da li gospodin M. svet sada posmatra zahvaljujući drugoj prilici da živi život ili srcem svog davaoca. Ali zar je to bitno, prosto vam poručuje autorka nepretencioznim krajem priče Srce.

Stvarajući iracionalne situacije, ova dobitnica prestižne nagrade „Buker“ i dvostruki laureat najviše poljske književne nagrade „Nike“, suočava nas sa najrazličitijim svetovima, strahovima, kako onim opisanim iz detinjstva, tako i sa onim od oslobađanja, samo metaforično od starih stvari, čije bacanje doživljavamo kao amputaciju svoje prošlosti. Uči nas da je priroda prepuna saglasja i pravi zaplete od otuđenosti i globalne neosetljivosti prema drugom.

Pronaći ćemo i ljutnju i preispitivanje u ovoj zbirci. Preispitivanje prisustva svetaca u ljudskoj civilizaciji, ali i potrebu bolesnog čoveka da u nešto veruje – iako skelet nekog mučenika iz rimskih katakombi, donet na talasu verske pomodnosti u XVI veku sa namenom da i taj kraj ima svog sveca, koji već vekovima časne sestre „oplemenjuju“ za vernike svojim heklerajima, svakodnevno sreće odložen poput omiljene suknje u vešeraju ženskog samostana.

U ovoj anarhiji pripovedanja i pripovedačkih glasova, svakako najneobičnija ali i najkritičkija i upozoravajuća priča upućena savremenom društvu je Narodni mesecoslov, u kojoj Olga Tokarčuk govori o manipulaciji, padu morala i zloupotrebi medija.

I ako vam se u prvom trenutku čitanja učini da je dobrostivi čarobnjak pobrkao magijske formule, na kraju vidite da je sve u potpunom saglasju sa magijom književnosti u ovoj zbirci. I da vam je sve rečeno. A to umeju samo veliki majstori pera, što svakako jeste Olga Tokarčuk.