Zagrlimo one koji su stariji od nas

Roman Mašina za pravljenje Španaca maestralno su preveli Jasmina Nešković i Jovan Tatić, a objavljen je pre tri godine. U susednoj Hrvatskoj, uz ovaj (samo se tamo zove Stroj za pravljenje Španjolaca), objavljeni su i njegovi romani Apokalipsa radnika (2015) i Dehumanizacija (2016).

Nedelje u kojima pandemija korona virusa ugrožava najčešće ljude u visokom godinama širom planete, vreme su u kom je logično čitati baš ovaj odlični roman.

Mesto dešavanja radnje je starački dom, sarkastično nazvan „dom srećnog doba“ u kom narator i glavni junak, ostareli berberin Antonio Žorž da Silva, kroz reminscencije preispituje sopstveni život, ali i savremenu istoriju svoje zemlje, posebno vreme pre takozvane Revolucije karamfila 1974. kojom je okončana Salazarova diktatura. Kritika katoličke crkve u Portugaliji, odnos prema klasiku portugalske i svetske književnosti Fernandu Pesoi, odnos Portugalije i ostatka Evrope, priča o Bogu i o pohlepi, o poeziji i o metafizici , o bolesti, starenju i smrti, ali i o ljubavi – je na trenutke nepodnošljivo bolna.

Antonio Žorž Da Silva se ne miri sa ženinom smrću, ima detinjastu potrebu da zbog sopstvene povređenosti povredi druge ljude, gazi cveće na grobu svoje žene da bi ga kaznio zato što pokušava da „ulepša“ njenu smrt, a za sebe kaže –„nisam imao nijedan herojski podvig, osim što sam doživeo starost i to zaljubljen“. Drugi narativni tok posvećen je jakoj griži savesti glavnog junaka zato što je pre mnogo godina odao mladića koji je, bežeći od Salazarove policije, utrčao u njegovu berbernicu.

Priču o ljubavi prema umrloj ženi i mučninu zbog griže savesti pisac spretno povezuje uvođenjem lika starca od blizu sto godina koji dolazi u starački dom, a koji je Fernandu Pesoi bio inspiracija za pesmu Ešteveš bez metafizike. Antonio Žorž Da Silva kaže: „Jutros je umro Ešteveš, od nekakvog napada sreće“ i žaleći za njim dodaje – „trebalo je napraviti tortu, otpevati pesmu, u stvari, najviše od svega, trebalo ga je zagrliti, tog prijatelja Fernanda Pesoe, taj živi stih najbolje portugalske poezije“.

Višeslojnost priče Valtera Uga Maia, ali i mogućnost da čitalac favorizuje samo jedan narativni tok, čine ovu knjigu uzbudljivom.

Čitalac ostaje zadivljen umešnošću pisca koji u trenutku objavljivanja prvog, portugalskog izdanja ovog romana ima tek nešto više od 40 godina, a piše kao da je proživeo tri života i najmanje jednu duboku starost. Neophodni začin romanu je piščev smisao za crni humor. Ugo Mai čitaocu pruža mogućnost da uživa u britkom jeziku i stilu, efektnoj karakterizaciji junaka, duhovitim epizodama i navodi ga da se zamisli nad sopstvenom i nad sudbinom svojih bližnjih. Odgovore ne daje i ostavlja dovoljno mesta za skepsu jer, kako kaže: „znam da je ljudski rod izmislio Boga zato što ne veruje u ljude, što je sasvim i razumljivo. Ljudi veruju u Boga jer nisu sposobni da veruju jedni drugima“.