Đurđevdan kao međaš vremena: Transformacija običaja od boga Jarila do savremenih venčića

Đurđevdan u srpskoj tradiciji ne predstavlja samo crkveni praznik, već i ključnu tačku u narodnom poimanju vremena. Prema rečima dr Vesne Marjanović, narod je godinu delio na dva osnovna dela – zimu i leto, a upravo je današnji dan označavao početak letnjeg perioda koji traje do Mitrovdana.

Od boga Jarila do hrišćanskog svetitelja

Nauka specifičnost Đurđevdana kod Srba objašnjava kroz preuzimanje osobina starog boga plodnosti i sunca – Jarila. Marjanović objašnjava da su mnogi prehrišćanski rituali ušli u narodno pravoslavlje, iako je crkva prvobitno bila protiv određenih radnji.

„Jarilo je važan slovenski i prehrišćanski bog, jer od sunca zavisi egzistencija. Sve one radnje u zimskom periodu koje su vršene da se obezbedi plodnost i uspešnost domaćinstva i agrara, to je sad trebalo da se razvije. U nekoj religijskoj aktivnosti zimskoj, sada dolazi religijska aktivnost mirovanja, ali zato pojačana privredna aktivnost usmerena na obezbeđenje egzistencije“, navodi dr Marjanović.

Transformacija običaja u modernom dobu

Iako su kultura i priroda nekada bile neraskidivo povezane, savremeni način života menja smisao starih verovanja. Dok se nekada verovalo da rano ustajanje na Đurđevdan donosi uspeh tokom cele godine, danas se takvi običaji posmatraju kao „lepe pričice iz prošlosti“.

Poseban fenomen predstavlja transformacija simbola, poput đurđevdanskih venčića koji su se nekada pleli isključivo u seoskim sredinama sa jasnom funkcijom zaštite doma i stoke.

„Danas vidite da dolazi do neke transformacije, pa čak i izmišljanja. Sve pijace su pune đurđevdanskih venčića. Taj venac jeste taj ciklus godine, i životni i privredni, i on je imao smisla kad su se kitile životinje i dom. Ali kod nas sad unose đurđevdanske vence i u gradskim sredinama, kače ih po vratima. Jednostavno se transformisalo – 'lepo je, praznik je, sad ću da uzmem venac', a živi se u gradu“, objašnjava etnolog.

Žena kao stožer tradicije

Uprkos tome što u hrišćanskom kalendaru dominiraju muški svetitelji, dr Marjanović ističe da je u praktičnom očuvanju običaja uloga žene presudna.

„Bez žene običajna praksa kod nas ne znam dokle bi dospela. Žena je ta koja je stožer, koja je držala sve. Imate prenos sa majke na ćerku ili na snaju unutar kuće; žena prenosi koji su rituali bitni za određenu porodicu. Ako je žena nezainteresovana, u toj porodici se i ne obeležava“, naglašava Marjanović.

Slava kao ogledalo porekla

Đurđevdan je jedna od najrasprostranjenijih krsnih slava u Srbiji, odmah iza Svetog Nikole. Kroz istoriju, slavljenje ovog praznika pratilo je migracije stanovništva. Dr Marjanović ističe da su stanovnici koji su dolazili sa juga donosili stočarske modele proslave, koji su se potom prilagođavali ratarskim sredinama.

Dok se u stočarskim krajevima obavljala prva muža ovaca, u ratarskim sredinama, poput Vojvodine, akcenat je bio na vodi, prskanju i umivanju. Danas se, međutim, praznovanje najčešće svodi na porodično okupljanje i bogatu trpezu, gde se neretko insistira na materijalnom i dokazivanju domaćina.

Sveti Đorđe, koji se u pravoslavlju poštuje od 6. veka, ostaje simbol pobede dobra nad zlim. U emisiju Prvog programa Radio Beograda „Jutro je“ etnolog Vesna Marjanović, zakljkučuje da - iako se običaji menjaju, u svima nama postoji „jedna ladica pozadi u glavi“ koja čuva naučene matrice tradicionalne kulture, često i bez naše svesne namere.