Monografija „Daj, babo, glavu“ otkriva kako je zaista propao rokenrol

Prošlo je 35 godina otkako je nastao film „Kako je propao rokenrol“. Autorka monografije „Daj, babo, glavu“ Vladislava Vojnović, uz pomoć 41 sagovornika koji su učestvovali u nastanku omnibusa, vratila nas je u vreme kada je film krčio svoj put ka legendi.

Zeleni zub spasavao je putnike od Super Ridže postvaljajući klupu na prugu, ispred tramvaja, na stanici Čekić jer se tu čeka, to jest čekića. Mnogima danas to nije jasno, a pre 35 godina kada je premijerno prikazan film Kako je propao rokenrol, bilo je očigledno.

„Ceo jedan beogradski splin taj film je uspeo da uhvati krajem onog vremena koje je neumitno nestalo, a kad je taj film napravljen nekako su svi imali osećaj da je to tek početak“, kaže autorka upravo predstavljene monografije Daj, babo, glavu, Vladislava Vojnović.

Tri originalna scenarija, 250 fotografija, 41 priča stalo je na 400 strana monografije. Autorka naglašava da su za ovo podsećanje na kultni film Kako je propao rokenrol zaslužni izdavač Predrag Buca Popović, vlasnik i glavni uradnik „Pop buksa“, koji je nastao iz nekadešnjeg portala Pop boks, i Goran Tarlać koji je tamo takođe uradnik.

„Zamolili su me da napišem knjigu o tom filmu u trenutku kad su želeli da na neki način obelaže 20 godina od smrti Branka Vukojevića, nekadešnjeg urednika Džuboksa, možda jednog od najboljih rok kritičara u onoj i ovoj zemlji“, objašnjava gošća Beogradske hronike dodajući da je najpre odbila da piše monografiju.

Prema njenim rečima, bilo je teško i tužno prikupljati materijal i razgovarati sa ljudima koji su učestvovali u nastanku filma.

„Objašnjavala sam da to nije samo o glavnim glumcima, o tri reditelja ili o troje scenarista. Uspela sam da nagovorim neke ljude da napišu svoja sećanja. Nema Sonje Savić, nema Bate Živojinovića“, navodi Vojnovićeva i dodaje da su neki učestvovali drage volje i sa puno elana, duha i emocije.

Od 41 sagovornika Vladislava samo sa Kojom iz „Discipline kičme“ nije lično razgovarala: „Nisam putovala u London. Tamo je sa njim razgovarao Buca Popović i poslao mi audio-snimak. Pustila sam da što je moguće više ljudi govore autentično. Ako je neko govorio kratkim rečenicama, taj je takav ostao, ako je neko psovao, ostalo su psovke, ako se neko puno smejao, ostao je taj smeh“.

Monografija je, kako Vladislava ističe, zbog toga malo „nemonografična“.

„Film je mnogo značio generacijama u to vreme. Ne samo zbog muzike, čini mi se da je obrazovao generacije i one koje su došle kasnije. Nismo verovali da bi mogao da propadne rokenrol. Nismo naslutili da mogu narodnjaci sve da uzmu. Film je ipak naslutio“, poručila je Vojnovićeva.