„Pristanak“ u Ateljeu 212: Suvoparna, anemična režija

Komad savremene britanske spisateljice Nine Rejn mnogo je zahvalniji za analizu od predstave na kojoj se prikazuje u Ateljeu 212. Za ovo prvo treba zahvaliti u svetu još uvek aktualnom, a kod nas više nego aktualnom, tematskom i društvenom kontekstu, ali i veštini dramskog rukopisa koji, uz izvesne slabosti i lutanja, provocira moralni, društveni i intelektualni angažman. Za ovo drugo treba zahvaliti neinventivnoj režiji, tačnije jednodimenzionalnoj postavci na scenu Nebojše Bradića. 

Ovaj komad provocira empatiju i emotivni angažman podjednako kao i moralno-pravni. Jedan od dva osnovna zapleta koncentrisan je oko teme seksualnog nasilja i relativizacije pojmova prava i pravde u slučaju procesuiranja silovanja, gde suprostavljene strane zastupaju dvojica prijatelja.

Jukstapozicija se najbole očituje kada, nakon što je dobio slučaj, zastupnika odbrane supruga optuži za silovanje u braku. Relativnost i nepouzdanost pojmova prava, pravde, pristanka i nepristanka na seksualni odnos spisateljica sve vreme elokventno i akribično potencira kroz suprostavljene stavove i tačke gledišta šestoro prijatelja, pripadnika više srednje klase, koji ove teme, opijeni alkoholom i marihuanom, diskutuju u relaksiranoj atmosferi ispunjenoj intelektualno-pravnim nadgornjavanjima i dosetkama.

Uopšte, likovi su tako koncipirani, i u ovoj predstavi glumački elaborirani, da na njihovu blaziranost i elitističku aroganciju možete odgovoriti samo prezirom i gnušanjem. 

Sve je naizgled monolitno, čvrsto i idealno u svetu, životu i brakovima ove blazirane bratije, za koji će se svet, život i brakove uskoro ispostaviti da su itekako trošni, lažni i idealizovani.

Veština i razbokorenost dramskog pisma, duhovitost, brušena ironija i cinizam ali, i pre svega, po-etika ovog teksta mogu se uporediti, na primer, s komadom Bog masakra Jasmine Reze koja, problematizujući pitanje vršnjačkog nasilja, zapravo razotkriva nešto drugo, a sve u formi takozvanog sofisticiranog bulevara od kojeg nije daleko ni Pristanak Nine Rejn. 

Umesto da promašeni i isforsirani brakovi, ljubavni trouglovi, neverstva i lažna idila predstavnika više srednje klase budu tematska, kontrapunktirana i po-etička potpora temi seksualnog nasilja oni postaju glavna, dominantna tema.

Ne samo da su žrtva silovanja i tema seksualnog nasilja potisnuti u drugi plan, i u teksu i u predstavi, nego postaju potpora i tematski kontrapunkt komadu o prizorima i posledicama propalih bračnih života one blazirane bratije. Ne kažem da ove dve teme ne idu zajedno, ali se oko jedne valja opredeliti, pogotovo s obzirom na kontekst i školsko pitanje zašto, sada i ovde, radimo ovu predstavu po ovom tekstu. 

Prvi vidljivi nedostatak je upadljivo odsustvo dramaturga. Reditelj nije umeo da se izbori s rukavcima i meandrima teksta, tematskim i podtematskim lutanjima. Rečju, nije umeo da odgovori na ono školsko pitanje s prve ili druge godine Akademije. Režija se svela na postavku teksta na scenu i doslovno čitanje, a didaskalije su poslužile kao tobožnje rediteljske inventive.

U savremenom pozorištu dramski tekst je, podjednako, i sveto pismo i ništa manje niti više od tekstualnog predloška. Jer da nije tako, režija bi bila svedena na apotekarski ili kuvarski zanat. Ali čak i farmacija, a kulinarstvo poglavito, podrazumevaju kreativnost, maštu i inventivnost. 

Predstava Nebojše Bradića se ne konfrontira, ne kristališe nego zamagljuje, ne fokusira nego potiskuje, ne kontekstualizuje nego konformiše. Otuda vrlo brzo postaje jednolična, ravna, spora, anemična, jednodimenzionalna, suvoparna...oslonjena samo i jedino na igru glumaca i njihovu nesumnjivu veštinu i plastičnost.