Tito i Jovanka ne izlaze iz mode

Mada sam rođen dok je "najveći sin svih naroda i narodnosti" i dalje sa suprugom Jovankom (makar formalno ili javno – medijski) živeo nadomak moje kuće, priznajem da nisam relevantan svedok njegovog vremena. Bio sam premali kada ga je Plavi voz poslednji put vozio kroz predele sada već bivše mi domovine, koja se gotovo udavila u suzama od tuge za njim.

Umro je predsednik Tito!

Da bi sve bilo u imperatorskom stilu, kojim je živeo, ubrzo smo imali maksimu "I posle Tita – Tito", što je bio svojevrstan socijalistički prevod rečenice: "Kralj je mrtav – živeo kralj!".

Nakon njegove smrti, za koju niko nije verovao da je uopšte moguća, još neko vreme živelo se po toj maksimi, a onda smo prešli regionalno na sledeću, široko rabljenu još za njegova života "Mi smo Titovi – Tito je naš!".  Da bi se završilo, neuko primećujem, sveopštom konfuzijom oko Titovog porekla, njegove zvanične biografije i nezvaničnih opservacija, i na kraju toga čiji je on ustvari...

Kako i dolikuje jednoj epskoj formi u kojoj su živeli Brozovi sve je imalo i takav završetak. Njegova udovica, ikona stila i inspiracija mnogobrojnim više ili manje nadarenim estetama preminula je 2013. godine u narušenoj estetici jedne kuće na prestižnoj adresi.

Tada je "vaskrsla" kao tema u medijima, nažalost prekasno za nju i njenu životnu priču.

Ispunjenjem želje da počiva nadomak svog vrhovnog komandanta i supruga, potpukovnik Jovanka Budisavljević Broz je zaokružila krug ili povukla prav ugao, kako god jeste, sa svojim ideologijama, ljubavima, ali i stilom koji je obeležio njihovu eru.

Zašto se Tito i danas "dobro prodaje"

Daću sebi za pravo da iz fenomenološkog i kolokvijalnog ugla pišem o tome kako su i koliko, supružnici Broz ostavili trag u javnoj estetici i postavili standarde o kojima i danas rado govorimo.

Ovaj mali esej na temu stila, brenda i neverbalne komunikacije koju su Tito i Jovanka imali, ipak ne zasnivam na obimnim istraživanjima nego na fenomenologiji jedne epohe koja je vodila računa o ovim elementima savremene komunikacije na svojevrstan i upečatljiv način.

Bez obzira na ideologije, podele i svakolike raskole, Tito je i pored svega, ostao brend sve ove godine. Ceo taj pokret koji se bavi brendiranjem Tita i njegove zaostavštine sjajno u svojoj knjizi "Titostalgija" analizira i Mitja Velikonja bazirajući se na tome kako je Josip Broz bio i ostao lokalni superstar, pravdajući svoju teoriju gore pomenutom maksimom – "I posle Tita – Tito".

Kao što i Velikonja postavlja sebi retoričko pitanje, izbegavajući pritom tabloidizaciju Tita i njegovog života pitanjem: "Kako to da i danas Titovo ime može da proda proizvod?", potkrepljujući tu opservaciju brojnim proizvodima i uslugama koji i danas postoje, nastaju i prodaju se, i ja sebi mogu da postavim isto pitanje, ali sa modnog nivoa.

S obzirom na to da smo (pre)često, kao svedoci vremena u kojem živimo, imali priliku da vidimo raznolike modne aluzije na temu stila Tita i Jovanke, imam za cilj da istražimo malo dublje kompletan slučaj.

Po svetskim istoričarima, Tito, između ostalog nazivan i "poslednji Habzburg", na bazi njegove političke ideologije da razne narode i etnike stavi pod jednu kapu, tako bih ja, s obzirom da mi se to učinilo vrlo zanimljivim, sa moje tačke gledišta postavio slično pitanje iz estetskog i životno stilskog nasleđa koje je za sobom ostavio, bazirajući se na te iste Habzburgovce.

Maršalska uniforma – manifest visoke mode

Zbog toga, odmah se setim Franca Jozefa i njegove plave carske uniforme, po kojoj je moja koleginica, svojevremno, znala da odredi kolorit svog džempera ili senke za oči objašnjavajući je kao "Franc Jozef plava" boja, što bi nas uvek nasmejalo. Jer me to podseti na Titove obožavane maršalske uniforme, doduše u beloj boji.

Za tu istu uniformu, svom biografu Dedijeru, jednom je na njegovo pitanje da možda prečesto nosi uniformu odgovorio: "Kad bi ovo bila zemlja sa 16 miliona intelektualaca, vrlo rado bih se pojavljivao u civilnom odelu, ali valjda znaš koliko je kod seljaka razvijen kult uniforme".

Izgleda da je bez obzira na nerešenu misteriju ko je bio i odakle je došao, Maršal smatrao, poznajući sve narode i narodnosti SFRJ, da i nismo neka teška ekskluziva... No, nije na meni da o tome diskutujem.

O uniformi upokojenog maršala imao sam priliku i privilegiju da slušam, tokom služenja vojnog roka u Intendantskoj upravi Vojske Srbije i Crne Gore od izuzetnih ljudi i velikih profesionalaca, koji su radili na tome u ona zlatna vremena kada se o mnogo čemu, a posebno o uniformi vrhovnog komandanta, veoma vodilo računa.

Zahvaljujući njima imao sam uvid u standard te uniforme i shvatio da je maršalska uniforma u kroju, bila jedan svojevrstan krojački manifest visoke mode!

U elementima dekora prostudirana do sitnih detalja i u tkanini dovoljno plemenitoj da je mogla da stane rame uz rame sa onom od koje je mnogo pre njega bila izrađena uniforma cara Franca Jozefa lično. 

S obzirom na to da je omiljeni odevni predmet maršala tako pažljivo izrađivan, bilo mi je apsolutno jasno da se radilo, ne samo o tome da su ljudi koji su je šili bili profesionalci, već i da je i sam Josip Broz, i te kako vodio računa o detaljima.

A detalji, kako kaže jedan modna izreka čine stil. 

Kada ne bi nosio maršalsku uniformu, predsednik je i te kako voleo da se oblači i vodi računa o detaljima, govore izvori, čak i mnogo pre nego što je postao doživotni predsednik.

Postoje zabeležena sećanja njegove druge supruge Herte Has, kako je između dva rata izgledao kao gospodin u luksuznim odelima i cipelama, sa prepoznatljivom cigarom u ustima.

Ipak, gospođa Has je odmah u istoj izjavi i pojasnila, da bez obzira na to što je pomislila da Tito troši proleterske pare na doterivanje, ipak na kraju shvatila da je on na sebi imao jeftine i dostupne stvari, ali i držanje gospodina. Kako god da bilo, gospodsko držanje mu nije nedostajalo, s tim što je u potonjem vremenu doživotnog predsednika nepogrešivo birao najplemenitije i najekskluzivnije komade odeće i detalja.

Brioni i "Brioni" 

Jedan od "detalja" koji je ostao u sećanju onih koji su mali prilike da ga vide uživo ili onih manje u to vreme srećnih, koji su ga gledali na fotografijama, je i prsten od belog zlata sa dijamantom, za koji se tvrdi da je vredeo 250.000 američkih dolara.

Mit ili istina, ostaje da se proveri, no svakako stoji da je prsten uvek bio sjajno uperen sa satovima koje je brižljivo birao, i to od omiljenih proizvođača „Filip Patek“ i „Roleks“.

Pažljivo ispeglani komadi garderobe, kravate od najluksuznije svile i tkanine koje su fantastično određivale status koji je imao, a o kojima se lično brinula Jovanka Broz, koja je, ilustracije radi, kao svoj stalni "modni detalj" u svojoj tašnici uvek imala i pištolj (kažu), da kao poslednja linija odbrane životom brani supruga, a pre svega vrhovnog komandanta, bili su uvek usklađeni i nošeni sa mnogo stila i lične harizme.

Kada dođete u priliku da vidite sliku para ako uživa na ostrvu Vanga u omiljenom arhipelagu Brioni, setim se odmah još jednog velikog imena koje je dobilo ime brenda,upravo po Titovom omiljenom odmorištu – rezidenciji.

Kuća Brioni osnovana u Rimu 1945. i danas je ostala poznata kao jedna od najperstižnijih kuća po izboru tkanina i krojeva, te je ostala sinonim za luksuz kojem nisu odoleli ni svetski državnici kao Medvedev, Džordž Buš, Kofi Anan, Mendela i mnogi drugi.

Ostaje samo pitanje, kako li je predsednik baš u njima prepoznao svoju estetiku, možda baš zato što se zovu po njegim omiljenjim ostrvima? Pa, i nisam baš siguran.

Bilo kako bilo, za Maršala su po meri rađeni kaputi od peruanske vune ili se u od jednoj od pet hiljada tkanina koje se nalaze u paleti, izrađivalo odelo, košulja ili lak kašmirski laki džemper kada zahladni na Brionima.

Odela sa kratkim rukavima i "žilet" maramica

Kod obuće je, kažu, bio odan istoj zemlji kao i Jovanka, ali za razliku od papa koji su odani „Pradi“, Tito je voleo cipele „Afrango“ u Firenci. Ipak, pored rukom rađenih Made in Italy cipela, nisu izostale ni one brendova poput "Church" i "John Lobb" iz Ujedinjenog Kraljevstva, za razne prilike.

Ostao je upamćen po još jednom specifičnom stajlingu, koji su neki potonji političari 90-tih godina voleli da nose pretendujući da će, ako ništa, a ono stilom zaličiti na doživotnog predsednika, a to su bila letnja odela kratkih rukava. Taj svojevrsni safari imidž čuvao je za časove odmora i neformalne trenutke ili laku konverzaciju sa Elizabet Tejlor u jednoj od poseta Brionima između obaveza njenog supruga Ričarda Bartona u epskom mega blokbasteru "Bitka na Sutjesci".

Sa velikom elegancijom i stilom nosio je i maramicu u džepu sakoa u raznim prilikama. Uvek pažljivo ispeglana i postavljena "da se posečeš", stajala je u sakoima tokom poseta državama ili gradovima sa i bez njegovog imena u prefiksu.

Kada ne bi nosio maršalsku šapku izvezenu zlatovezom i to zlatnom srmom, na glavi bi se našao poneki „Borsalinov“ model, a neretko i šešir „Begej", iz jedne firme socijalističke Jugoslavije koja je nestala u vihoru privatizacija. Šta li bi na to rekao pokojni Maršal?!

Nikita Hruščov nazvao je Tita u jednoj prilici, poslednjim socijalističkim carem, možda prepoznajući njegovu vladarsku atmosferu i estetiku koje dotični nije imao, pogotovo, uzme li se u obzir da je olako izuvao cipele čak i u Ujedinjenim nacijama i mahao oko govornice istima.

Car ili doživotni predsednik svoju poslednju ulogu "odigrao je" maja 1980. kada se na njegovoj sahrani pojavilo dovoljno državnika, kraljeva i careva da potvrdi ovu opasku Hruščova i isprati ga carski.

Drugarica Jovanka kao socijalistička carica Sisi 

S druge strane pandan voljenoj carici Sisi, supruzi Franje Josifa, bila je drugarica Jovanka supruga i udovica Josipa Broza, verna pratilja tokom decenija njegove vladavine.

Gle čuda, i ona, kao i carica Sisi imala je bujnu kosu i frizuru po kojoj je ostala poznata sve do poslednjeg dana svog života. I danas se komentariše da neko ima punđu a la Jovanka Broz, nebitno u kom kontekstu, pozitivnom, negativnom ili stilskom... ali i dalje se ipak pominje.

Razlika je, međutim, u tome što je carica kosu ukrašavala dijamantskim zvezdama, dok je Jovanka, ipak kao najveći dekor za kosu ostajala na marami ili toki (prateći stil Džeki Kenedi, kažu) isključivo u prilikama kada bi to protokol dozvoljavao.

Hiljade fotografija oficijelnih fotografa životnog stila Brozovih impresivno govore o tome kako su živeli i koliko vodili računa o tome šta odevaju i za koju priliku.

Jovanka je na tim fotografijama ostala upamćena po jednostavnom, definisanom i elegantnom stilu u formi i kroju, kome je ostala verna sve do kraja života.

Decentni, ali luksuzni nakit bio je takođe deo heraldike koji se po potrebi ili povodu menjao.

Sve formalne i neformalne prilike sa ili bez pudlica, iz kompleksa u Užičkoj ili sa omiljenih Briona, neretko su upoređivani sa Kenedijevima u to vreme, jer ipak nije bilo uputno upoređivati ih sa Habzburzima!

Brozovi su (inspirisani ili ne američkim predsedničkim parom) i te kako vodili računa o kolektivnoj svesti i ostali upamćeni kao vizuelno usklađeni i estetski tačni i precizni.

Lanvin, Rotšild, Dior u redu za Jovanku 

O imidžu Jovanke Broz brinuo se između ostalih, modni atelje Klare Rotšild u Budimpešti koji je slovio za najluksuzniji salon visoke mode u istočnoj Evropi tog vremena. Gospođu Rotšild je komunistička Mađarska smatrala nacionalnim dobrom pa je zarad toga nije stavljala u kontekste perestrojke već u najveću moguću državnu ekskluzivu.

Tito kao ljubitelj lepog, izuzetno je cenio gospođu Rotšild pa joj je jednom, čuvši da je uginula njena pudla Vog, poslao čak dve iz svog "jata" ispraćene uz nebrojene orhideje, zahvalivši joj se na taj način na brizi o Jovankinom odevanju.

Iz garderobera Brozovih, nije bila isključena ni Žuži Jelinek (rođena kao Suzana Ferber u Budimpešti) hrvatska dizajnerka zanimljive životne priče, o kojoj je Stiven Spilberg bio zainteresovan da snimi film.

Gospođa Jelinek nije oduvek bila miljenica Brozovih. Po završetku rata i po njenom povratku u Zagreb iz belog sveta, došla je u sukoba s Titom, upravo zbog njenog promovisanja po svetu.

Imidž koji je izgradila po Titu je bio daleko od onoga koji bi se složio sa konceptom samoupravnog socijalizma, pa je Žuži otišla iz Jugoslavije.

Ipak 1964. godine bila je ponovo pozvana i to lično od Tita da se brine o odeći drugarice Jovanke, kao i da vodi nekada uspešnu modnu konfekciju "Teteks", pod sloganom "Vrati se sve ti je oprošteno".

Aleksandar Joksimović takođe je učestvovao u odevanju prve dame SFRJ, svojim neverovatnim talentom i svojevrsnim kreativnim buntom da u vremenu socijalizma veliča srpsku kraljicu Simonidu, svakako da je dao doprinos i tome da Jovanka Broz bude elegantna, u maniru koji je kod njega prepoznala i kompanija "Kristijan Dior" svojevremeno, čiju je ponudu da ga angažuju Joksimović odbio. 

Pored njih u tadašnjoj Jugoslaviji, "Jugoeksport" i "Moda" iz Velikog Gradišta, na čelu sa još jednim brendom regionalnog modnog uticaja, Mirjanom Marić, takođe su se utrkivale da obraduju, ulepšaju i doteraju prvu damu.

Pored regionalnih, nazovimo to tako, i svetska modna scena nije ostala neprimećena od Brozovih, pa je tako drugarica Broz nosila francuske brendove "Dior" i "Lanvin". Za razliku od materijalnog dokaza da je Salvatore Feragamo pravio cipele po meri za Jovanku, jer postoji kalup koji se čuva u "Feragamu" i nosi njeno ime, za "Dior" je ostao mit da postoji lutka sa njenim merama po kojoj joj se šilo na aveniji Foš u Parizu.

Kao student imao sam priliku da posetim čuveno sedište "Diora" u pomenutoj aveniji, ali ne i da vidim predmetnu lutku, te otuda ne mogu da posvedočim da ista i postoji, nažalost.

Jovankini biseri 

O nakitu se takođe mnogo može govoriti, ali, s obzirom da mi to nije osnovna vokacija, zadržaću se na tome na tome da je izuzetno volela minđuše i narukvice, dok su ogrlice bile namenjivane za formalne prilike. Biseri su joj bili omiljeni veoma često optočeni brilijantima i drugim dragim kamenjem ukrašavali bi njenu bistu.

Na poslednjim fotografijama udovice najvećeg sina svih naroda i narodnosti jedino što se nije promenilo, pored neke specifične gordosti, bila je prepoznatljiva punđa i biseri u tri niske, za koje kažu da su bili maršalov poklon.

Na sreću, zahvaljujući spremnosti, ljubaznosti i želji sestre Jovanke Broz , gospođe Nade Budisavljević i porodice Aleksić, vrednoj analitici i ekpertizi gospođe Mire Menković, Maje Davidovac i Marine Medenice, veliku pomoć RTS-a kroz brižljivu i posvećenu saradnju sa Duškom Vučinić, Ana Marijom Simonović, Suzanom Gligorijević i svim drugim vrednim saradnicima, garderober prve dame Jugoslavije je kroz izložbu "Jovanka Broz u boji" u holu RTS-a , dospeo pred oči javnosti.

Na taj način aklamativno predstavlja jedan jasan modno-nematerijalni trag u vremenu koje nas vodi na jedno sjajno i inspirativno putovanje u modnu prošlost, ali i sadašnjost na neki specifičan i autentičan način.

Kuća u kojoj je živela nakon smrti Josipa Broza čuvala je desetinama godina ovu vrednu i izuzetno značajnu kolekciju , koju smo privilegovani da sagledamo i pripremimo za ovu izložbu koja je samo početak daljih aktivnsoti na ovu temu.

Kolekcija koju imamo priliku da vidimo, govori u prilog etici, estetici ali i poetici, koju je Jovanka Broz gajila kroz svoj stil odevanja, kao i jasnu podršku tekstilnoj industriji nekadašnje zemlje kroz brojne komade koji je sačinjavaju.

Njena briga o detaljima je upečatljiva i višeslojna. U tom smislu Jovanka Broz nam "priča" jednu formalnu posvećenost estetici kroz postovanje modnih radnika, dizajnera, kroz krojeve, tkanine i zanatstvo kao vazan segment u njenom javnom pojavljivanju.

Ta i takva priča samo je prvo poglavlje na daljem "putovanju" kroz ono sto je iza nje ostalo na uvid publici i stručnjacima koji će kroz kustoski, muzejski i konzervatorski proces sagledati na najprofesionalniji način značaj ove zbirke.

Titov potpis kao modni logo 

Otuda verujem da smo privilegivani pojavljivanjem ove kolekcije u javnosti i da ona kao takva svakako može biti predmet interesovanja i za neke buduće generacije. Zato je važno da startno sagledamo taj značaj i posvećeno nastavimo da radimo na ovoj modnoj priči koja će nas, siguran sam, uvesti u još mnoge druge modne priče , koje čine modno nasleđe ove zemlje. Na taj način i mi odgovorno preuzimamo obavezu da poštujemo nasleđe kao takvo.

Jer nasleđe je autentično i jedinstveno a samim tim i deo našeg identiteta.

I za kraj ali ne manje važno, smatram da je ovaj moj letimičan i retorički osvrt, na ono što je stilski ostalo za njima, možemo da nakon uvida u kolekciju Jovanke Broz, definitivno kažemo da smo u prilici da svedočimo postavci etikecije i socijalističkog glamura koji je samo ideologijom mogao biti nazvan po toj političkoj opciji.

Svakim drugim ili malo dubljim sagledavanjem Brozovi su, na neki način, tadašnjoj državi bili brend poput ikonografske Koka-kole u Americi.

U tom smislu, zar vam Titov potpis i ne liči na slavno tipografsko rešenje najčuvenijeg penušavog pića na planeti, ili sam ja baš kao i Tito i Jovanka gledao previše američkih filmova?

Zato je i važno da to i takvo nasleđe bude sačuvano i stavljeno na uvid generacijama nakon nas i da filmski zaključim - to be continued (nastaviće se).

Autor je modni dizajner.