Neobjavljena ispovest Miroslava Radojčića iz 1985: Objavi i budi proklet (1)

Da li su sve Engleskinje ružne?

Prolog

Decembra prošle, 2020. godine, Skupština Beograda izglasala je odluku o promeni imena nekih ulica glavnog nam grada koje će od sada nositi imena četvorice zaslužnih pripadnika novinarske profesije (Predrag Milojević, Miroslav Radojčić, Bogdan Tirnanić i Aleksandar Tijanić). Jedna od tih ulica je i Hvarska, ulica duga 106 metara u gusto naseljenom kvartu Palilule, na čije su zidove ovih prolećnih dana 2021. okačene table sa imenom - Miroslava Mire Radojčića. (Na stranu sad da li bi svetski čovek kao što je bio Miro bio srećan što je zbog njegovog imena „palo" jedno prelepo jadransko ostrvo, ali to je povod da ga se setimo kroz jedan neobjavljen intervju sa njim).

Intervju sa velikanom jugoslovenskog i srpskog novinarstva Miroslavom Mirom Radojčićem vodio sam kao mlad novinar u januaru 1985. Neposredni povod je bio jedan njegov tekst, zabranjen u njegovoj Politici, koji je svetlo dana, međutim, ugledao u drugim novinama, Borbi. Tada je krenula vrlo žestoka kampanja protiv doajena najstarijeg lista na Balkanu, koja je na kraju zadobila, jasno, političke konotacije.

Ja sam intervju sa u tom trenutku usamljenim novinarom, pošto je skandal izbio objavljivanjem teksta u neočekivanim novinama, ponudio tadašnjem glavnom uredniku Reportera Mići Jovanoviću (ne ovome iz Megatrenda; bio je jedan drugi, novinar, sa istim imenom), koji je ideju oberučke prihvatio.

Dok je tekst uobličavan, Gradski komitet Saveza komunista izdaje povodom cele situacije saopštenje u kojem staje na stranu uredništva Politike koje tekst nije objavilo, a protiv novinara Radojčića. Kada sam ja odneo gotov tekst intervjua u redakciju Reportera, glavni urednik Jovanović mi ga odmah vraća i sa izvesnom žalošću kaže: „Da si ga doneo pre saopštenja Gradskog komiteta, ne bi bilo problema. Ovako, nema šanse da ga objavimo“. (Sve ovo je notorna glupost: Reporter je bio nedeljna publikacija, i svakako je broj izašao onda kad mu je jedino vreme i bilo, a ja sam tekst doneo u roku, donošenje teksta dva dana ranije ništa ne bi promenilo u celoj stvari). Javio sam Miri Radojčiću kako je tekao razgovor u Reporteru, on se grohotom smejao. Tekst nikada više nikome nisam nudio; ovo je njegovo premijerno objavljivanje. Miro je umro januara 2000. godine. Do kraja života nije više davao ovako opsežne intervjue.

Novinar koji je, na samom početku svoje karijere vodio ovaj razgovor u stanu Miroslava Radojčića u Bulevaru Revolucije (danas Kralja Aleksandra), ima danas onoliko godina (hajde de: jednu manje) od Radojčića u tom času, i samo neku godinu manje novinarskog staža nego što je te 1985. imao Miro. Zatvorili smo krug. Sledi tekst originalnog intervjua iz 1985, u svoj njegovoj zapanjujućoj aktuelnosti danas.

Objavi i budi proklet

U novogodišnjem broju Borbe, 31. decembra 1984, objavljen je tekst Miroslava Radojčića u kome je on, na poetski način, u formi intervjua sa samim sobom, progovorio o profesiji zvanoj novinar. Pažnju je privukla rečenica u kojoj Radojčić kaže: „... pokušaću, evo, za Borbu, da intervjuišem i sebe, jer to nisam mogao da uradim za svoj list“. Ukratko, tekst nije pušten u Politici. Govoreći sada o tome, Radojčić kaže: „Posle svega, u meni je ostala jedna dilema: da li su ljudi iz Politike koji su odlučivali o tekstu i govorili o njegovoj 'političkoj neprihvatljivosti' postupili besmisleno, ili su ljudi iz Borbe, koja je decenijama bila glasilo KP Jugoslavije, a danas je list Socijalističkog saveza Jugoslavije, postupili besmisleno?“

On je svakako jedan od poslednjih Mohikanaca ove profesije, koji svojom pisanom rečju bije bitku za njeno dostojanstvo. Miroslav Miro Radojčić, rođen u Sarajevu 1920... („ma šta će ti te generalije, nismo policajci, uostalom, ja sam se uvek osećao građaninom sveta, zar je važno gde sam i kada rođen?!") Voleo fudbal i šah, postao novinar. Ne... ne novinar: novinarčina. Bio uvek bez dlake na jeziku. I takav ostao. Do danas. Obišao svet, upoznao silne ljude, i oni njega. Vašington, Mekinro, Meklejn... izgovara sa američkim akcentom.

Seta

Ovih dana se napunilo četrdeset godina kako pišete za Politiku. Decembra '44. počeli ste napisima o čišćenju ulica zavejanih snegom. Tolike godine su prošle, Vi danas pišete o drugim stvarima, a neki novi klinci javljaju da su beogradske ulice, eto, „jutros posute solju, a da će do podneva...“ U toj lepoj simbolici večnog ljudskog kretanja u krug, ima li razloga i za Vašu setu?

– Za setu u životu uvek ima razloga, jer najveća je seta što je 40 godina prošlo. Počinjete kao mlad reporter; ja sam, recimo, prvo pisao o ruševinama, intervjuisao sam ljude koji su stanovali u polusrušenim kućama, rat je tek bio iza nas. Posle toga, dolaze veći novinarski zadaci. Odlazio sam u zoološki vrt, i javljao da se tada čuvena mečka Božana probudila pa je nama došla ideja da će, sudeći po tome, ova zima biti blaga. Bila je to jedna od najgorih zima. Međutim, sreća je što novine traju samo jedan dan, i što niko, pogotovo tada, kad smo imali većih problema, nije pamtio šta jedan novinarski početnik piše. Usto, mi se tada pod svoje tekstove nismo potpisivali, jer je u Politici bila velika čast, i podvig, izboriti sebi pravo na potpis.

Onda su dolazili sve složeniji zadaci: otići na Zvezdaru, i opisivati pomračenje Meseca. Ja i dan danas ne znam zašto baš sa Zvezdare, valjda što je bliža Mesecu, šta li.

Eto, to su bili počeci. Ima u tome lepote, tu je mladost, tu je radost kad pogledate svoj tekst u novinama. Danas, to je žalost što svoj tekst ni ne pročitam kad izađe, ali to je savet koji sam primio od svog starijeg kolege Predraga Milojevića, koji mi je rekao da nikada ne treba čitati svoje tekstove, jer ćemo samo tako izbeći nerviranje zbog onog što su nam skratili, a obično skrate, zlobnici, one rečenice koje su nam najviše značile.

Nisu sve Engleskinje ružne

Probajte sada da ovih proteklih 40 godina sažmete, i opišete kako je tekao Vaš novinarski život, od početničkih koraka do danas?

– Prvi prelomni momenat je sam moj ulazak u Politiku, koji se desio sasvim slučajno. Jedan moj školski kolega, koji je bio uzet na probu, sreo me je jednog dana na ulici i rekao: „Bogati, Miro, ja se sećam da si ti u školi lepo pisao, 'ajde mi pomozi'...“ I tako, ja sam mu pomogao, a onda je on moj tekst odneo tamo kao svoj, bio primljen, i posle petnaestak dana rekao kako „ima jednog talentovanog druga, koji mu je čak i „malo pomagao'“. Primili su i mene.

Usledio je Politikin dril, prošao sam kroz sve rubrike, bio beogradski reporter, radio u Unutrašnjoj rubrici, i dalje, redom.

Četrdeset osme, ja sam bio tek tri godine u novinarstvu, a trebalo je pisati o tim našim mukama. Svako je dobio zadatak da nešto napiše. Ja sam seo i napisao jedan tekst, koji je objavljen kao neki naš odgovor na sve što nam se tada desilo. Tako sam prešao u spoljnu politiku, što zaista nikada nisam želeo da radim. Moja ideja je bila da budem sradnik Ljubiše Vukadinovića u Sportskoj, ali eto...

Onda sam išao u Stokholm, da izveštavam sa jednog velikog međuzonskog turnira u šahu. Tamo se vođa naše ekipe, koji je trebalo da bude naš delegat na Kongresu Svetske šahovske federacije, izjasnio za Informbiro. Ja sam odmah javio u redakciju da više nemamo delegata. Pošto je na Kongresu trebalo da bude odlučeno o domaćinu prve šahovske Olimpijade, iz Beograda su mi tadašnji politički i Politikini asovi javili da ja odem na Kongres, i da kandidujem Jugoslaviju. Nisam tada znao ni jezik, ali šta ću, odem. Neki prostodušni Jugosloven koji je tamo živeo sklepa nekako našu kandidaturu, i ceo Kongres se, kratko rečeno, završi sa Vive la Yugoslavie! Mi dobijemo tu Olimpijadu (ona se i održala, 1950. godine), što je tada, u trenucima kad smo bili odsečeni od sveta, nama veoma mnogo značilo.

U to vreme sam ja hteo da izađem iz novinarstva, i da postanem urednik jednog šahovskog lista, da idem u Mar del Platu... sviđalo mi se ono što sam čitao kod Albera Londra, kako dok se „na jednoj strani gradi socijalizam, oni tamo u bijelim hlačama igraju sambu i rumbu". Ali onda se opet ovi iz Politike, i izvan Politike, jave i kažu: 'Budalaština, šta će ti to?!', i drž' ne daj, ponište mi pasoš, pa me onda, bilo je to 1950, spakuju i pošalju u Englesku, zemlju čiji jezik nisam znao, i u koju nikad nisam želeo da odem. Kad sam stigao tamo, bili su mi smešni ti ljudi koji pišu „Šopenhauer" a čitaju „Šekspir", bio mi je smešan Tajms, koga su zbog fine, tanke hartije tražili seljaci da bi u njega zavijali duvan. Ne znajući uopšte jezik, počeo sam, onako od muke, da pišem svoje prve utiske iz Engleske. To je toliko odudaralo od svega što je do tada pisano o toj zemlji, da je dopisnik Rojtersa iz Beograda u čudu odavde prenosio Londonu kako sam ja prvi koji piše da u Londonu ne pada svaki dan kiša, da nisu sve Engleskinje ružne, da tamo nije stalno magla, da je i lepo i smešno.

Dve godine kasnije nestalo nam je deviza pa sam vraćen u Beograd. Sledeće godine, 1953, išla je u Indiju najveća jugoslovenska delegacija, i ja pođem s njima. Posle Indije, provedem u Beogradu 2 godine, pa me 1955. pošalju u Ameriku. Tamo jednog dana padnem na ulici, nisam ni znao da imam čir. Imao sam sreću, naiđe neki čovek, Dubrovčanin, koji je valjda 55 godina ranije otišao iz Jugoslavije, prepozna me, i prebaci u jednu elitnu bolnicu u kojoj je, inače, radio. Tamo opet imam sreću: u sobi do moje ležao je prijatelj tadašnjeg predsednika Amerike, Ajzenhauera. Kad sam ozdravio, Dubrovčanin jednostavno prebaci troškove mog lečenja operacije na račun Ajzenhauerovog prijatelja. „Miro, nema veze", govorio mi je on kasnije, „za njega 16 ili 18 hiljada dolara ne znači nikakvu razliku". Bio je u pravu, ja tada nisam imao tih dve hiljade dolara. Tu sam bio, sve skupa, devet meseci, pa opet u London. Putujući za Englesku, bio sam ljut na sebe što sam, dopisujući iz Amerike, govorio: „U odnosu na London, Vašington liči na provinciju". Bio sam nepravedan, jer ako se ja negde osećam bolje a negde lošije, ne može to moje osećanje biti slika te zemlje. Tada sam se zarekao da ako ikada ponovo dođem u Ameriku, da ću ovaj put biti pravedniji.

Godine 1959. sam ponovo dobio šansu, otišao u Ameriku, i ovaj put, umesto devet meseci u njoj proživeo devet godina. I opet nepravda: mene svi pamte po Engleskoj, jer sam ja, kad sam prvi put otišao tamo, bio prvi jugoslovenski „eksperiment" na Zapadu (dotad su zvanično tamo išli samo dopisnici Tanjuga). A ja sam svoje najbolje tekstove napisao baš u Americi. Posle sam opet bio, po treći put, u Engleskoj, tamo ostao 8-9 godina, i konačno se vratio u Jugoslaviju. Uglavnom, kad se sve sabere, ja sam četvrt veka proveo između Londona i Njujorka, u avionima koji su me nosili kojekuda po svetu.

U novinarstvu je sve lako – osim pisanja

Za čoveka takvog ugleda pa, ako hoćete, i talenta, očekivalo bi se da vrlo brzo krene naviše u hijerarhijskoj lestvici uredničkih mesta svoje novinarske kuće. Vi ste, međutim, uvek ostajali „samo“ novinar. Je li to neizlečiva ljubav prema pisanju, ili...?

– Ja mislim da se u ovoj profesiji pamti baš taj „samo novinar“. Izađite na ulicu i pitajte ko je glavni urednik Politike - niko to neće znati. A pitajte ko je Ljubiša Vukadinović, koji je umro pre deset godina - njega svi pamte. (Ljubiša Vukadinović, legendarni sportski novinar Politike, prim. aut.) Urednici se kod nas više ne rađaju u redakciji, već bivaju postavljani. To često stvara veliki konflikt u redakcijama, pa je tako i ovaj moj današnji urednik, koji nema mnogo veze sa novinarstvom, postavljen na to mesto. (Aleksandar Bakočević, prim. aut.) Ja nemam ništa protiv da nama bude predloženo pet kandidata, pa da mi sami biramo urednika. Ja sam za svog života promenio, ne znam ni sam, valjda tuce urednika, a samo su dvojica ili trojica od njih bili profesionalni novinari - i ti su najkraće trajali. Prema tome, to što ja nisam nikada postao urednik, to nije smao ljubav prema pisanju, jer ta ljubav cveta u mladim godinama, a pisanje kasnije postaje jedna velika patnja. To je ono što je jednom davno izgovorio moj najdraži glavni urednik, a što je moje večno ubeđenje: „U novinarstvu je sve lako osim pisanja". Mogu to reći i ja, koga bije glas da lako piše.

Da li je, ipak, nekad bar bilo govora o Vašem eventualnom urednikovanju?

– Kad sam se prvi put vratio iz Londona, protureno mi je kroz uši da bih ja mogao biti glavni urednik Politike, ali je to meni bilo smešno: kako ja da budem urednik, i to glavni, ljudima koji su mene primili u Politiku?! Treba da znate da je nivo tadašnjih urednika u Politici bio toliko viši od današnjeg da je to teško upoređivati. Od Milana Dedinca, do Milana Đokovića, to su sve odreda bili literati. A posle...

Fudbal

Često govorite da je „novinarstvo lepo, ako čovek na vreme ode iz njega". Dopustite da to sada obrnemo naglavačke, i da kažemo „novinarstvo je lepo, ako čovek na vreme uđe u njega". Šta bi bilo s Vama da se niste kao vrlo mlad čovek počeli da bavite svojim današnjim pozivom?

–  Mi smo jedna generacija kojoj je životni uzlet i, uopšte, normalni životni tok, prekinuo rat. Moj san je, recimo, bio da budem golman državne reprezentacije u fudbalu. E, sad, da ne bih razvijao samo noge, ja sam usput malo igrao i šah, pa sam postao šahovski majstor. Prema tome, moje ambicije su se kretale negde u tom krugu. A onda je došao rat, i mi u svom tinejdžerskom uzrastu nismo mogli imati ništa od onoga što tom uzrastu pripada.

Kad se rat završio, ja sam, eto, imao sreće (kao što, inače, za sve lepo što nam se u životu dešava, moramo pomalo zahvaliti i sreći), imao sam sreću, dakle, da upadnem u profesiju za koju je, kao što Vi rekoste, bilo kod mene nešto talenta. Da nisam upao u novinarstvo, ne znam stvarno u šta bih upao, jer ja ni za šta drugo talenta nisam imao, sem možda za fudbal.

(Nastaviće se)