Odložba nije izložena – kultura između liberalizacije i radikalne cenzure

„Na dan otvaranja izložbe, 7. juna 1974. godine u Kulturnom centru Beograda čekalo nas je iznenađenje – celoj instituciji isključene su struja i voda. Te večeri Kulturni centar Beograda, prepun slika Miće Popovića, u mraku i tišini, delovao je nestvarno. Pred Galerijom posetioci su počeli da se okupljaju još u rano popodne, dok su u vreme otvaranja izložbe Knez Mihailova ulica i ceo Trg Republike bili prepuni onih koji žele da uđu. Ljudi je bilo u ulazima okolnih zgrada, tiskali su se na prozorima i balkonima, bilo ih je čak i na okolnom drveću. Međutim, vrata Galerije su ostala zaključana“, seća se Sreto Bošnjak, kustos ove izožbe.

Samom otvaranju prethodilo je nekoliko dana napetosti i neizvesnosti. Velika Popovićeva izložba „Slikarstvo prizora“, koja je obuhvatala 120 dela, bila je postavljena u tri izložbena prostora Kulturnog centra Beograda. Zajedno sa Popovićem, postavku je osmišljavao njegov prijatelj, istoričar umetnosti, profesor Lazar Trifunović, a tekst kataloga napisao je Dobrica Ćosić.

Naravno, svojim delima i postavkom Popović je artikulisao jasan kritički stav prema tadašnjoj srpskoj i jugoslovenskoj političkoj stvarnosti. Centralno mesto zauzimalo je monumentalno platno Svečana slika, paradni portret holandske kraljevske porodice u društvu sa Titom i Jovankom Broz. Ovo platno bilo je okruženo slikama na kojim su naslikani iscrpljeni radnici, nage prostitutke, majmuni.

A sve se dešavalo neposredno pošto je februara 1974. godine SFRJ stekla novi Ustav. U to vreme snažno se aktivirala institucija cenzure, zabranjivani su filmovi „Crnog talasa“, literatura Meše Selimovića i Dobrice Ćosića, „na tapetu" su bili i Praksisovci.

Pre otvaranja izložbe stiglo je naređenje da se izložba odloži, a već narednog dana aktivisti Gradskog komiteta SKJ su direktoru KCB ponudili opciju da se iz postavke odstrani Svečana slika i još nekoliko spornih dela, čemu je usledio i zahtev Vlade Srbije.

Naravno, Mića Popović je to kategorički odbio.

Ova izložba, koja nikada nije otvorena, u istoriji se pamti kao jedinstveni primer likovne cenzure u jugoslovenskom prostoru. Ona ostaje kao slikovit i jasan primer paradoksa svog vremena. Polje kulture nalazilo se u sferi turbulentnih oscilacija između liberalizacije i otvorenosti prema svetu, i, s druge strane, radikalne cenzure.

Upravo objavljena publikacija naslovljena Odložba nije izložena, hrestomatija koja sažima, kontekstualizuje i dokumentuje delatnosti Likovne galerije Kulturnog centra Beograda od 1961. do 2015. godine, dakle, prvih 55 godina njenog rada, argumentovano i detaljno ukazuje kako je ova galerija u Knez Mihailovoj ulici, jedan od ključnih punktova savremenih likovnih kretanja u našoj sredini.

Knjigu je uredila istoričarka umetnosti, dugogodišnja kustoskinja ove galerije, Gordana Dobrić, a tekstove su pisali istoričari umetnosti: dr Stanislav Živković, dr Ješa Denegri, Sreto Bošnjak, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović, Radonja Leposavić, Jovan Despotović, Nela Tonković i arh. Bojan Kovačević.

Delatnost galerije analizirana je po dekadama, a svako poglavlje sadrži izbor najrelevantnijih tekstova pratećih kataloga izložbi određene dekade. Pored toga, knjiga se završava detaljnom hronologijom delatnosti Likovne galerije.

Duga istorija ove Galerije počinje 1961. godine, kada je završena gradnja Doma štampe, te je Kulturni centar Beograda prešao iz skučenog smeštaja u Domu sindikata u novosagrađeno zdanje na početku Knez Mihailove ulice. Te godine u Beogradu se održavala Prva konferencija nesvrstanih, tako da je KCB dobio zadatak da otvaranjem svoje galerije uveliča ovaj izuzetan događaj. Odlučeno je da rad Galerije otpočne izložbom slika jednog od naših najcenjenijih slikara, visoke međunarodne reputacije, Petra Lubarde.

Već sledeće. 1962. godine, održana je još jedna istorijska izložba – „Enformel“ – kada je istoričar umetnosti Lazar Trifunović, na primerima četvorice mlađih slikara, promovisao beogradski enformel kao novu pojavu u našem slikarstvu.

Od samog početka, osim samostalnih, u ovoj galerije negovane su autorske i tematske izložbe, tako da je 1966. godine likovni kritičar Đorđe Kadijević ovde ukazao na pojavu Nove figuracije beogradskog kruga. Šezdesete godine, kada je Galerija osnovana, predstavljaju „zlatno doba“ ove institucije. Uspostavlja se značajna međunarodna saradnja, te je njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) upriličio izložbu crteža, akvarela i kolaža Roberta Raušenberga, kao i akvarela i crteža Lajonela Fajningera. Usledilo je gostovanje Nacionalne galerije iz Londona sa izložbom Henrija Mura, 1968. godine.

U duhu plasmana kritičarskog „govora u prvom licu“ 1967. godine ustanovljena je i godišnja izložba „Kritičari su izabrali“, sa namerom da se promišljaju i vrednuju aktuelna kretanja na ovašnjoj likovnoj sceni. Ova izložba je koncepcijski izmenjena 2001. godine, od kada je ona autorska izložba laureata nagrade za najbolju likovnu kritiku „Lazar Trifunović“, koja je ustanovljena 1993. godine.

Tokom bezmalo šest decenija postajanja, Galerije KCB uspešno je modifikovala svoju koncepciju, u skladu sa društvenim i promenama na umetničkoj sceni, uvek otvorena za plasman i prepoznavanje novih umetničkih tendencija, ali i za promišljanje recentnih pojava na likovnoj sceni.

Kulturni centar Beograda, kao organizator Oktobarskog salona, koji je od 2004. godine preinačen u najveću međunarodnu likovnu manifestaciju u regionu, u svojoj Likovnoj galeriji organizovao je niz izložbi u sklopu ove manifestacije, ali i samostalne izložbe laureata nagrade koju KCB dodeljuje u sklopu Oktobarskog salona, te su ovde izlagali Poljak Artur Žmijevski, Izraelka Sigalit Landau, Roza Barba iz Velike Britanije, i drugi. Zahvaljujući donaciji – instalaciji „Sam svoj pokret“ Jana Fabra, 2008. godine počela je da se formira značajna međunarodna kolekcija Oktobarskog salona.

S obzirom na prestižnu lokaciju na početku pešačke zone u Knez Mihailovoj i jasnu izlagačku politiku, i pored skromnih 120 kvadrata površine, Galeriju KCB godišnje poseti između 22.000 i 25.000 posetilaca, a gotovo svake godine pojedine samostalne izložbe selektuju se u uži izbor za prestižnu Politikinu nagradu. Upravo objavljena publikacija Odložba nije izložena prilika je da se mozaični uvid u delatnost ove galerije skopi u respektabilnu celinu.