Aleksandar Genis: Škole i soliteri su suvišni, pokazala je pandemija

Ispostavilo se da karantin ima više obožavalaca nego što bi se očekivalo. Njegovi najveći obožavaoci su mačke. Moje su naprosto pomahnitale od sreće. Ranije, kad god bismo žena i ja izlazili iz kuće, čak i bez kofera, one bi se uzvrtele. Samo što prekoračimo prag, skakale su na prozorsku dasku i ispraćale nas uvređenim pogledom od kog se srce steže. Mislim da su sumnjale da se viđamo s drugim mačkama. To je donekle tačno, jer krišom od njih hranimo ulične mačke omršavele u opustelom gradu.

Ali Jin i Jang su nas sad zarobili i po želji koriste svoje ljude u bilo koje doba dana i noći. Dovoljno je da otvore oči, a mi smo već pored njih, spremni za upotrebu. Na nas uvek mogu da se oslone, što i rade, pa nam ne silaze s kolena. Moguće je da su mačke zaključile kako je pandemija izmišljena samo da bi njima sve bilo potaman. I ne protivrečim, jer ionako niko ne zna zašto nam je poslat virus.

Mora se priznati da je mačje gledište veoma popularno i među drugim sisarima. Imam mnogo introvertnih prijatelja kojima karantin daje alibi da se raspojasaju: da nikud ne idu, ni s kim se ne viđaju i da se zbog toga nikom ne pravdaju. Čak i oni koji se, kao ja, ponekad sreću s čitaocima, odeveni su u sako i donji deo pidžame.

Dugotrajni karantin nas je sve pretvorio u Robinzone. Učimo da živimo u samoći s Petkom i da se snalazimo bez drugih. Mnogi su našli neki hobi, uglavnom je to kulinarstvo. U Njujorku, čiji su žitelji često koristili ugostiteljske usluge po triput dnevno, neuki su počeli da kuvaju, a virtuozi da peku. U prodavnicama je nestalo brašna, a onda i kvasca, pa se u novinama štampaju saveti kako se snaći bez njih.

Po svakodnevici se polako hvata mahovina izolacije. Glas sveta kroz nju dopire iskrivljen, s mukom i svodi se na broj obolelih, izlečenih i ukopanih (krematorijumi su preopterećeni). Naravno, sada po prvi put otkad pamtim ljudi ne hrle u Njujork, već, naprotiv, beže iz njega. Od vremena „Dekamerona" predgrađe s čistim vazduhom bilo je epidemijska utopija. Međutim, upravo u Bokačovo doba neki su postupali suprotno i borili su se protiv kužnih klica ne odmičući se od javnih toaleta.

Tome se čak ne treba ni smejati. Posle vekova napretka i mi smo skloni radikalnim merama, poput lečenja varikinom. Osetivši se bespomoćno pred pandemijom, sve vreme govorimo ili o njoj, ili o tome šta će biti posle nje. I to je razumljivo. Opšti zastoj u svetu napravio je rupu u sadašnjosti. Provodimo je u iščekivanju, žaleći za prošlošću i strahujući od budućnosti. Ali reklo bi se da je ona već stigla, i to davno, a virus je poslužio samo kao katalizator reakcije.

Trideset šest miliona Amerikanaca je ostalo bez posla zbog karantina. Ali mnogo je važnije što su ostali sačuvali svoje poslove. Još donedavno, po mojim standardima, to bi bilo nemoguće. Deca industrijske civilizacije, ustajali smo na zvuk sirene i odvlačili se do svojih mašina, čak i onda kad je ovo prvo zamenio budilnik, a ovo drugo se našlo u redakciji. Prikovani za radno mesto, okupljali smo se oko njega gradeći u njegovoj blizini kvartove, naselja i gradove. Što nam se manje dopadao život pored „fabrike", to nam je više vremena trebalo da dođemo do nje.

Kompjuter je promešao karte, prostor i vreme, promenivši uslove rada i dokolice. Zamagljujući granice između njih, rad na daljinu uništava srednji menadžment - nadzornike, kontrolore, komesare, određene da motre na one koji zaista rade. A bez njih i sama kancelarija gubi smisao. I to izaziva užas u svetskom poslovnom centru - Njujorku. Stotine poslovnih nebodera sada su pusti i malo ko veruje da će se raniji stanovnici jednom vratiti u njih.

I zaista: ako sto osamdeset hiljada zaposlenih najveće banke, „Morgan Čejs", danas rade od kuće, zašto bi onda sutra morali da sede za radnim stolom? Kakve veze ima gde je taj sto? Zašto se svaki dan probijati kroz grozne saobraćajne gužve, ako se na posao može otići ne ustajući iz kreveta? I čemu onda sumanuto visoki zakupi poslovnog prostora u neboderima? Čemu sami ti neboderi? Čemu čitavo ostrvo službenika? Zašto milion ljudi svakog dana dolazi na Menhetn i odlazi s njega? Zašto bezbrojni automobili uništavaju puteve? Čemu smog, benzin, nesreće?

Nepotrebni su. I tu ama baš ništa nije novo. Karantin je samo istakao očigledne promene i grozničavo ih ubrzao.

Znali smo, ali nismo smeli da poverujemo da su temelji naše civilizacije postali suvišni, i ne samo to, postali su beskorisni za nas i štetni za prirodu. Trebao nam je svetski potres izazvan epidemijom da bismo preispitali ustaljen, a zapravo arhaičan način života i ustanove koje su ga omogućavale.

Na primer, škole. Da li su potrebne svima i da li su uopšte potrebne? Upravo to pitanje sad muči gradonačelnika Njujorka, koji s užasom razmišlja kako da u klupe vrati milion i sto hiljada učenika, a jedna napredna osmakinja uverava čitaoce „Njujork tajmsa" kako je lakše učiti kod kuće, bez huligana, nego s njima. Kad smo već kod toga, kao odavno razočarani nastavnik, potpuno sam saglasan s njom. Dovoljan je jedan lakrdijaš u odeljenju da ostalima ništa ne možeš da objasniš.

Iz ličnog iskustva znam da je san svakog pedagoga da problem discipline prebaci na nekog drugog - od bliske rodbine do zatvorskih čuvara.

Isto važi i za sve ono što nam je juče delovalo neophodno, danas ne radi, a sutra će biti nepotrebno. Razmišljajući o profesijama koje zahtevaju naše fizičko prisutstvo, otkrivamo da ih je sve manje, a i one koje postoje, preuzeće roboti. I to je stara vest, ali zbog virusa je postala bolno aktuelna. Budućnost koju smo odložili do sledećeg naraštaja počela je pre tri meseca i teško da će nestati kada se i ako se sve ovo završi.

Jednom, dok je internet bio još sasvim mlad, imao sam priliku da Umberta Eka zapitam šta misli o njemu.

„Nemamo čemu da se radujemo, internet će nam oduzeti živi kontakt i radno mesto bez kog nećemo imati čak ni kancelarijske ljubavne afere", rekao je Umberto Eko.

I to je, naravno, tačno. Posao je oblikovao naš društveni život. Tu smo nalazili prijateljstvo, ljubav, istomišljenike i neprijatelje. Rad nam je darovao drugu porodicu, koja nam je često bila važnija od sopstvene, jer smo s njom provodili više vremena.

Plašeći se da ne ostanu bez posla, šefovi su pred samu epidemiju uveli kancelarije otvorenog tipa. U njima su ukinuti zidovi, vrata i pregrade kako bi svi radili na gomili, pomažući onima što zaostaju i podstičući one što prednjače. To sad ne deluje glupo, ali jeste. Međutim, nazad se ne može. Ako je ranije kruna službeničke karijere bio lični kabinet s prozorom i ključem od ličnog toaleta, sad su svi ti statusni simboli postali samo relikt nekadašnjeg života kao kočije, zamkovi i uštirkani okovratnici.

Međutim, iako virtuelni život, kao što je karantin pokazao, daje više nego što se od njega očekivalo, on i oduzima više nego što smo se bojali da će oduzeti. Ukinuvši mnogo toga što nam se činilo neophodnim (automobil, aktovku, pantalone i pertle), naučio nas je da više od svega cenimo nepotrebne stvari.

Pre svega, nedostaje nam telesnost. Ranije smo o njoj retko govorili, jer je samo naše telo nemo. Ali sad, kad je od nas, kao od profesora Dauela, ostala samo glava, a i ona na ekranu, pojavila se tiha nostalgija za govorom tela. Jer mi ne komuniciramo samo rečima, osmesima i grimasama, već i nehotičnim gestovima, neopaženim naklonim, izazovnim pozama, čak i leđima kad se okrenemo od onoga ko nas je uvredio.

Ali sve što ne staje u kompjuter ostaje izvan našeg života i tako ga lišava punoće i smisla. Upravo zato, rešivši nasušne probleme poslovnih kontakata, nikad se nećemo odreći prijateljske komunikacije koja uključuje ne samo najbolji, inetelektualni deo čoveka, već i čoveka u celini, ne isključujući, kako je insistirao Dostojevski, ni „sve ostale burgije".

Ni sami ne možemo da objasnimo šta nam to treba jednima od drugih, ali dobro znamo da se bez toga ne može, šta god mislile moje mačke.

Priredila: Neda Valčić Lazović