Handkeov prevodilac: Kratki saveti za dugo čitanje

"Drago mi je i zbog tebe što sam dobio Nobelovu nagradu", rekao mu je, pola u šali pola ozbiljno, Peter Handke. Žarko Radaković preveo je više od 20 njegovih naslova na srpski jezik i spada u malobrojnu grupu tzv. ekskluzivnih prevodilaca Petera Handkea.

Nerado se eksponira; kaže – sada bi svi da su uz Handkea. Ipak, kao jedan od najbližih saradnika velikog pisca, za Oko magazin pristao je da objasni zašto treba čitati Handkea i od kog dela početi.

Imamo još jedan novi naslov "Još jedanput za Tukidida". Je li to poslednje što ste preveli?

To je, u stvari, obnovljeno izdanje. Prevod koji sam radio pre dvadesetak godina, koji je tada objavio "Klio", ali je knjiga zaboravljena jer je vrlo brzo rasprodata, razgrabljena bukvalno i nije je nigde bilo.

Sad je oživljeno interesovanje?

Jeste! Smatrao sam da je ta knjiga morala da postoji na našem tržištu, jer je to jedna od najznačajnijih Handkeovih knjiga uopšte. To je jedan vrlo važan obrt u savremenoj svetskoj književnosti. Jedan od najvećih živih pisaca danas mimo Handkea, Knausgor, nedavno je izjavio da mu je ta knjiga dala podstrek da krene u pisanje niza knjiga koje su poznate kao "Moja borba". To je bila inicijalna kapisla Knausgoru. Knjiga inače jeste jedinstvena. Radi se o tome da je autor 1987. godine krenuo i nekoliko godina živeo bez adrese, putovao je oko sveta. I zanimljivo je, a tu ima 17-18 crtica, o svakom području pisao je samo po jednu crticu, to su neki lirsko-prozni zapisi. Za nas posebno je bitno da u tom ciklusu pet se odnosi na teritoriju Jugoslavije i to već pokazuje da je tada imao interesovanje za ovaj prostor.

Jeste li to sad ponovo prevodili ili ste korigovali prevod?

Korigovao sam.

Handke je međuvremenu, i zbog svog interesovanja za naš prostor, postao kontroverzan. Da li je i koliko je to uticalo na prevod ili korekciju prevoda?

Jeste. Prevođenje je kao pisanje. Stvar raspoloženja. Tako je kod mene, razne konotacije koje se pojavljuju vi unoste kao prevodilac u svoje raspoloženje. Ja sam sad znao mnogo više o njegovom interesovanju za Jugoslaviju i odnosu prema svetu i ja sam o tome vodio računa. Naravno, morao sam da se držim prevoda, ali sam korigovao i jer mislim da prevod nije nikad gotov.

"Popodne pisca" objavljeno pre dve godine. Prodavci kažu da je sad i za tu knjigu veće interesovanje i da čitaoci pitaju šta prvo da čitaju.

Ako je "Još jedanput za Tukidida" neka vrsta obrta i inovacije u pisanju proze, "Popodne pisca" predstavlja definiciju Handkea uopšte. On se bavio problemom kretanja, hodanja, pešačenja, putovanja i to jeste danas model kako da čitamo i shvatimo Handkea.

"Veliki pad" se pojavio nekoliko meseci pre Nobelove nagrade. Hoće li tek sad da se za Handkea poveća interesovanje?

Mislim da hoće, to je jedna strana Nobelove nagrade jer je to i najkomercijalnija nagrada i onda doprinosi da se za knjigu interesuju i oni koji ne znaju šta je književnost i to je važno.

Kad govorimo o piscu kao što je Handke, desetine naslova je napisao i teško je stići sve prevesti. Šta je Vama izazov, kako odlučujete šta da prevodite?

Takvi autori kao što je on – a on je nešto manje od sto naslova napisao, to je mnogo i vi morate da pratite njegovu produkciju, da odmah, kako on objavi, vi prevodite. I tu mora da postoji veza svih faktora, izdavač koji će odmah reagovati, ekipa prevodilaca... Kod nas toga nikad nije bilo, bilo je u talasima, kampanjski je prevođen i utoliko nije ni mogao da se stekne uvid u to što on radi. Bila je faza kad su njegova kapitalna dela ispuštena i ne postoje kod nas.

Hoće li onda biti teže ići u korak s njim ili popuniti prazninu?

Sigurno da jedan čovek to neće moći, moraće organizacija da se uspostavi. Ja sam kao autor vezan za Handkea, to je kod mene koncept. Ja se i ne osećam kao prevodilac, više sam čitalac izbliza, neko koga interesuje tajna umetničke kreacije i želim da znam šta je iza svega i Handke mi se tu uklapa.

Ja sam inače u grupi njegovih ekskluzivnih prevodilaca; poznajem, mislim sedam prevodilaca (prevode na portugalski, španski, italijanski i još neke jezike). Mi smo jednom bili pozvani na jedan skup zajedno, kad je Peter dobio nagradu svog prvog izdavača, a bio je prvi dobitnik. On je tu nagradu podelio svojim ekskluzivnim prevodiocima. Pozvao nas je u Pirineje, jer se jedna njegova knjiga tu dešava i hteo je da mi to upoznamo i da bismo videli izbliza ono što je u knjizi.

Razgovor završavamo potvrdom teze da su Handkeova dela tražena. Videli smo najavu za "Don Huana", ali izdanje je rasprodato, mada izdavač obećava novo. Kad ste to prevodili?

Isto vrlo davno. I to je iz jedne Handkeove faze, bio je pokušaj izdavača da vidimo Handkea i sa drugih strana, ne samo u diskursu raspada države nego i da vidimo takvo jedno delo. A to je suštinski Handke.

Njegov "Don Huan" je drugačiji od drugih poznatih priča o Don Huanu...

Jeste, potpuno je drugačiji od svih poznatih. Handke je radio u svom stilu, putujući. Uživljava se, totalna empatija. I to je ključno za Handkea – uživljavanje u likove, situacije, kontekst i to je ključna odlika i za današnje vreme, kad su svi toliko razdvojeni jedni od drugih, bez želje i mogućnosti da se posvete. Handke je jedan od onih koji se posvećuju onom što pišu.

Vi ste preveli više od 20 njegovih dela, koliko je onda teško pitanje – šta preporučiti za čitanje, kao kratak kurs upoznavanja sa Handkeovim delom?

Kad imate autora koji je objavio gotovo sto naslova, a Drinka Gojković, Zlatko Krasni i ja preveli smo oko 30, samo ja 26-27, a kapitalna dela nedostaju, nije lako fokusirati se. Naveo bih onda ove knjige o kojim smo govorili, ali bih dodao i značajnu knjigu koja se prevodi kao "Užas praznine" u izdanju bivših "Dečjih novina", jednu od najsugestivnijih knjiga koje su bile bestseler i Drinka je prevela "Golmanov strah od penala". Ali to su sve tek faze, a svaka je Handkeova faza važna.