Milena Predić: Istorija pamti samo događaje, a o armiji žena koje su podnele teško breme se ništa ne zna

Ne želeći da bude lažno skromna, Milena Predić ističe da je očekivala takvu reakciju publike jer istinski veruje u tekst monodrame Čovečice jer u sebi ima nešto arhetipsko što u čoveku neminovno budi snažne emocije.

„Zato što su sudbine tih žena iz generacije u generaciju strašno potresne, strahovite, ali ima neka snaga i neka katarza se na kraju tu desi. Tako da verujem da dira, i to ne samo žene koje su većinom u publici“, dodaje glumica.

Ideja da se napravi ova monodrama bila je to što se o ženama iz prve polovine 20. veka zaista malo zna. Istorija samo pamti događaje od atentata u Sarajevu, bitaka, fronta, ali se ništa ne zna o armiji žena koje su zaista podnele isto tako veliko breme stradanja kao i muškarci, napominje gošća Beogradske hronike.

„Ja evo u svojoj porodici pamtim pradedu. Preneli su mi to sećanje da mi je pradeda sa majčane strane učestvovao na Solunskom frontu, da mi je pradeda sa tatine strane bio interniran u Dahau. Ali stvarno nije mi niko pričao toliko o tim ženama. Na koji način su one podnele te živote i koliko su one bile snažne“, naglašava Milena Predić.

Možda i muka tog života odbija, dodaje Predićeva, ali iz romana Ljiljane Bralović, po kojoj je rađena ova monodrama, izvire jedna strašna snaga koja joj je bila inspiracija da se upusti u ovaj poduhvat.

„Tako da sam negde zaista želela da se posle ove predstave i ljudi i žene stvarno zapitaju, dok još uvek imaju koga da pitaju, ko su bile, kako su preživljavale te žene. Da li se mi možda negde pronalazimo u nečijoj sudbini od njih. Želela sam da predstavim to publici i da negde zajedno im odamo neku vrstu počasti“, ističe Milena Predić na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.