Nebojša Glogovac u knjizi „Glogi" - od stopiranja do drvenih skulptura i kuvanja

Sakupljanje građe za knjigu o Nebojši Glogovcu bio je ozbiljan poduhvat koji je dugo trajao.

„Ja sam to vreme proveo na nekoj vrtešci sećanja, istražujući život, detinjstvo, mladost, sredovečnost, pa i smrt Nebojše Glogovca. Razgovarao sam sa sedamdesetak ljudi od kojih se na kraju četrdesetak našlo u knjizi", rekao je, gostujući u Beogradskoj hronici, Aleksandar Đuričić. 

Među onima koji su govorili za potrebe pisanja knjige su njegove kolege, profesori, članovi porodice, kumovi, drugari iz detinjstva, mladi glumci kojima je Nebojša bio idol...

Svim tim ljudima, kako kaže autor knjige pod naslovom Glogi, zajednička je – jaka emocija.

„Nikad mi se nije desilo da se, radeći nešto, toliko smejem i plačem. Nije to patetični plač, nego suze izazivaju smeh, a smeh izzaiva suze, i onda je to neki koloplet emocija koji sam osetio kod skoro svih sagovornika", iskren je Đuričić.

Đuričić je podelio jedan detalj iz života glumca, koji je takođe opisao u knjizi, a reč je o stopiranju iz Pančeva.

„To stopiranje je bilo svakodnevno. Tako su se umetnici iz Pančeva devedesetih prebacivali u Beograd i vraćali. Najpoznatiji stoperi iz tog perioda su Ašhen Ataljanc i Nebojša Glogovac. Na tome su kasnije gradili neki kasniji prijateljski odnos. Ašhen je dosta pričala o tome. I ono što je zanimljivo je da je na tom mestu osvanuo grafit 'Bolje na dopu nego na stopu'", ispričao je autor knjige.

U knjizi se dosta govori i o filmu Klopka. Reditelj Srdan Golubović je svedočio o roli Glogovca u tom ostvarenju. Komentarisao je scenu za koju nije postojao dogovor da u njoj Glogovac plače, ipak, to se desilo, i nastala je antologijska scena u kojoj učestvuje i Nataša Ninković.

Knjiga takođe istražuje i zbivanja iza kulisa kada je reč o Nebojšinim i filmskim i pozorišnim ulogama, od prve u amaterskom pančevačkom pozorištu, pa do poslednje u Hamletu i Ustavu Republike Rajka Grlića. Govori se i o ulozi u predstavi Šine, kao i u filmu Bure Baruta.

„Mešaju se negde umetnost i život, osećaj za hedonizam i avanturu Nebojše Glogovca – prepliću se", dodaje Đuričić.

Nebojša je voleo tavle, čuvenu igru stariju od šaha , motore, kafanu.
Knjiga sadrži, između ostalog veliki broj fotografija i ličnih rukopisa Nebojše Glogovca.

„Šta god da je voleo, on je to voleo fanatično. Voleo je brzu vožnju, pisao je pesme, i to od studentskih dana. U knjizi su prvi put objavljenje neke od njih. Bavio se umetnošću i na drugi način tako što je recimo na Kalemegdanu godinama od drveta pravio skulpturu..."

„Čega god se dohvatio, bilo da je to kuvanje ili pravljenje skulpture, on je to radio d okraja, punim gasom, tako je i živeo. I to što mi računamo vremenski 49 godina, ja mislim da je to mnogo više, da ih tu ima preko 100 sigurno", uveren je Đurićić.

„Kao da su svi iz Hercegovine..."

Glogovac je poreklom iz Trebinja, a Đuričić je razgovarao i sa njegovim ocem, koji je sveštenik u penziji.

„Bio je Hercegovac. Nikola Đuričko u knjizi kaže da je, kad god je bio u društvu sa Glogovcem, imao utisak da su svi iz Hercegovine ili makar iz Nevesinja ili Trebinja", kaže Đuričić.

Dodaje da mu je bilo potrebno snage da ostvari kontakt sa Nebojšinim ocem Milovanom, ali kada se to desilo, kako kaže – sve je nekako teklo, i proveo je sa njim u razgovoru nekoliko sati. Bilo je to pripovedanje o istoriji porodice Glogovac i Nebojšinom odrastanju.

Rekao je i da je fascinantno kako iskonski verujući ljudi imaju neki drugi odnos prema životu pa i prema smrti.

„Tokom tog višesatnog razgovora, ja skoro da nisam video ni jednu suzu u očima tog čoveka već neki ponos, i neko zadovoljstvo što može da govori o svom sinu", kazao je Đuričić.