Alan Ford trči počasni krug kod Kuće cveća

U maju 2019. navršilo se pola veka otkako je u Italiji izašao prvi broj stripa Alan Ford, iza kojeg je stajao autorski dvojac: scenarista Lučano Seki alijas Maks Bunker i crtač Roberto Raviola Magnus.

Godinu potom, 1970. zagrebački Vjesnik upoznaje domaću publiku sa junacima Grupe TNT, u genijalnom prevodu Nenada Briksija.

Ubrzo, italijanski satirično-humoristični strip izrasta u instituciju jugoslovenske popularne kulture.

Prošle godine, zlatni jubilej Alana Forda obeležen je na razne načine, među kojima su se istakle dve izložbe: postavka Luke Bertucija „Pola veka Alana Forda“ u Milanu, i „Alan Ford trči počasni krug“ u Ljubljani, autora Roka Galvana.

Odgovarajući na interesovanje brojnih poštovalaca, milanska izložba je ove jeseni uspešno gostovala u Rijeci, a ljubljanska je upravo otvorena u Muzeju Jugoslavije u Beogradu.

Ovim povodom razgovarali smo sa Lazarom Džamićem, jednim od stručnih saradnika na postavci ove izložbe i autorom knjige Cvijećarnica u kući cveća, koja se bavi ovim kultnim stripom i jedinstvenom recepcijom koju je imao u jugoslovenskoj sredini.

O izložbi „Alan Ford trči počasni krug“ u Muzeju Jugoslavije, Džamić kaže:

– Sama činjenica da na jednom mestu imamo preko 150 originalnih tabli, i to iz prvih 75 epizoda koje su pravi alanfordovski 'kanon' – ne samo da izložbu čini drugom najvećom na svetu ikada na temu ovog stripa, već i posebno dragocenom jer je sve na njoj (sem tri naslovnice) rađeno Magnusovom rukom. I to sad može da se vidi izbliza, svaki potez, svaka crta...

Osam godina posle prvog izdanja vaše knjige o Alanu Fordu , njen naslov gotovo se doslovce ostvario, pored Kuće cveća gostuju junaci čuvene Cvijećarnice. Pažnja s kojom je ispraćena pedesetogodišnjica potvrđuje da je Alan Ford i dalje živo prisutan na prostoru dobrog dela nekadašnje Jugoslavije. Naglasili ste da skoro niko na svetu, osim bivših Jugoslovena i nešto Italijana, ne zna za njega?

– Vrlo malo, po onome što znamo, ako pogledamo ostale pokušaje. U Francuskoj i Makedoniji bilo je samo po dvanaest izdanja, Brazilu tri, Danskoj šest, Kosovu pet... I to je to. Nikada nije preveden na engleski. U tom smislu, on je jedan od vrlo retkih primera kako se jedan strani kulturni artefakt 'primi' u novoj sredini i, štaviše, postane neodvojivi deo kulturne baštine zemlje primaoca; kulturni ekvivalent voćnog kalemljenja.

Tragajući za odgovorom na pitanje zašto su Jugosloveni tako lako usvojili i prisvojili junake grupe TNT, vaša knjiga postala je i studija naših mentaliteta. Šta je bilo presudno da se fordovci ukorene kod nas i više nego u matičnoj sredini?

– Po meni, postoji nekoliko razloga, koje sam detaljno obradio u knjizi. Prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip rezonovao tako jako.
Pored toga, on je modernizovana verzija komedije del arte, stare i arhetipske umetničke forme koja je umnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Konačno, tu je i nekoliko drugih razloga, od društvene satire kao jake umetničke forme nekadašnjih komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku bivše Jugoslavije, do preovlađujućeg kulta diletantizma u našim društvima.

Alan Ford je kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema. I kapitalizma i komunizma i svega između što ima ove karakteristike. Siguran sam, mada to nemam potvrđeno od autora, da je on bio kritika Italije i Rusije isto toliko koliko i Amerike.

Koje istorijske, umetničke i kulturološke tradicije su prisutne u građi fordovske poetike?

– Strip je priča o disfunkcionalnoj grupi diletantskih 'tajnih agenata', u suštini malih muvaroša kojima upravlja Broj 1, beskonačno stari diktator u invalidskim kolicima. Strip je antiteza Džejmsu Bondu i čitavom žanru špijunskog trilera koji je preovlađivao u to vreme. Likovi su groteskni, zapleti su nadrealni i ima dosta crnog humora, sve to napajano vrlo oštrom satirom na hladnoratovski svet sedamdesetih godina prošlog veka. Alan Ford je stripovski ekvivalent atmosfere koja preovlađuje u filmu Doktor Strendžlav.

Šta je u osnovi karakterizacije likova, na čemu počiva njihova stuktura?

– Na hladnoratovskoj verziji stare umetničke forme, čiji je veliki ljubitelj bio Maks Bunker. Dok sam pisao knjigu, dobio sam jedan imejl od Maksa, u žurbi, dok je odlazio na odmor. Ali, taj imejl je bio ključan za otkrivanje jedne strane stripa koju, koliko znam, ranije niko nikada nije pomenuo: da je Alan Ford baziran na kasnorenesansnom improvizacionom pozorištu zvanom commedia dell'arte, koje je bilo utemeljeno na skečevima – u njemu se koristio takozvani bataccio (slap stick), predmet za kobajagi udaranje, i upošljavale se prve žene kao profesionalni glumci!

Ta napomena je objasnila nekoliko likova u samom stripu, posebno Broja 1, koji je direktna verzija Pulčinele: džangrizavi starac kukastog nosa koji sve oko sebe tuče štapom. Taj Maksov imejl je bio zlata vredan! Na žalost, nismo imali nijedan drugi kontakt sem toga.

Nenad Briksi, novinar, pisac, urednik mnogih časopisa i prevodilac, umnogome je zaslužan za trijumf stripa u našoj sredini. Na koji način je on oblikovao fordovski jezik?

– Jezik je na našim prostorima važniji od pasoša. I rat je kod nas počeo gramatikom.  Jedan od najčešćih odgovora koje sam dobijao na moje pitanje o tome zašto je strip kod nas postao to što nije nigde drugde jeste: 'Hrvatski prevod'. Na moje sledeće pitanje, 'a šta je to u hrvatskom prevodu što ga je učinilo toliko smešnim i adekvatnim?', dobijao sam uglavnom tišinu. Mada niko za koga znam nije video izdanje Alana Forda na originalnom italijanskom ( ja imam pet originalnih brojeva, uključujući i jedan sa Superhikom), a kamoli da ga je razumeo i bio u stanju da uporedi.

Činjenica je da je Briksijev prevod bio ključni element uspeha. Bilo je to više od prevoda, takav stepen intervencije se na Zapadu naziva 'transkreacija', skoro ponovno pisanje dela na domaćem jeziku. Briksi je bio treći kreator jugoslovenskog Alana Forda.

Fordovski jezik nije bio svakodnevni hrvatski-zagrebački jezik jer, na primer, uopšte nema kajkavice. Pri osvrtu na samo nekoliko ključnih tema vidimo da je Briksijev hrvatski bio smešan i samim Hrvatima jer nije bio svakodnevni nego ceremonijalni, krležijanski, uzvišeni gornjogradski hrvatski; hrvatski izgovor je Srbima u provinciji jezik farse (kao i beogradski), pa je na taj način fantastično korespondirao sa farsičnom nadrealnom satirom stripa.

Plus, naravno, Briksijeve ingeniozne intervencije na Grunfovim majicama i sa njegovim nacističkim pozdravima poput 'Snijeg je jutros ovoliko napadao!'.