Balkan je dozvoljeni ventil za osećanje zapadne superiornosti i moći

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je u Beogradu 1961. godine. U Beogradu je završila studije jugoslovenske i opšte književnosti i objavila prve stihove na srpskom jeziku.

U Londonu živi od 1986. godine. Doktorirala je na Londonskom univerzitetu i radila kao profesor na univerzitetima Kingston, Istočna Anglija i Ekseter.

Njena studija Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte, objavljena 1998, u kojoj analizira kako su u britanskoj kulturi stvoreni i razvijali se stereotipi o Balkanu, obavezna je lektira na balkanističkim odsecima svetskih univerziteta.

O ovoj knjizi je rečeno da „pripadnicima tzv. zapadne kulture uverljivo i vrlo precizno pokazuje mehanizam nastanka i razvijanja njihovih predrasuda, a za nas, koji smo njihov predmet, ova knjiga je dragoceni vodič u razumevanju predrasuda drugih o nama i – što je još važnije – belodano nam pokazuje kako smo i mi sami u stvaranju tih predrasuda učestvovali“.

Nakon Ruritanije, Vesna Goldsvorti je objavila autobiografsko-memoarsku knjigu Černobiljske jagode (2005), zatim zbirku pesama Solunski anđeo, koju je londonski Tajms 2011. proglasio knjigom godine, a onda i romane Gorski (2015) i Gospodin Ka (2017) koji su joj doneli status bestseler pisca.

Njene knjige, izvorno pisane na engleskom, prevedene su na dvadesetak svetskih jezika, a u Srbiji ih objavljuje beogradska „Geopoetika“.

Nedavno je u britanskom Gardijanu ugledna britanska kritičarka Amanda Krejg objavila listu najbolje obučenih književnih junaka svih vremena. Na njoj su se, pored Ane Karenjine, Džejn Ejr, Dejzi Bjukenen i Froda Baginsa, našla i Albertina Vajtlo, junakinja Vašeg romana Gospodin Ka. Da li i u kojoj meri društveni status svojih junaka prožimate kroz način njihovog oblačenja?

– Taj Gardijanov izbor od deset najboljih romana po kriterijumima odevanja glavnih junaka jedan je tipično britanski pokušaj da se o ozbiljnim stvarima razmišlja s humorom i oneobičavanjem.

Odeća, moda – čini se frivolna stvar – ali ovde se o njoj pisalo ozbiljno u kontekstu karakterizacije likova.

Pogledajte samo one astraganske kapute i šubare kao oznake stranstvovanja u Romanu u Londonu Crnjanskog. On je pisac koji garderobu shvata vrlo ozbiljno.

Ne pričamo ovde o brendovima iz herc romana. Gospodin Ka jednim narativnim tokom prestavlja nastavak Ane Karenjine pa sam morala dobro da proučim odelo, nakit, šešire i rukavice kod Tolstoja, rusku modu iz devetnaestog veka, a zatim i britansku i francusku modu 1947, kada se roman događa.

To je godina kada se u Britaniji ukida kupovina štofa „na tačkice“ pa se od ratnog tvida sumornih boja i uskih krojeva prelazi na raskošne modele, na Diorov "New Look".

Trebalo je to sve proučiti, ne grešiti u koracima, a onda i opisati kako treba. Godinu dana mi je na zidu bio kalendar iz 1947.

Uživala sam u radu pa mi je i Gardijanovo priznanje milo. Knjiga je takođe, uz prigodne ilustracije, bila uključena u izložbu Muzeja filma posvećenu Vivijen Li koja je jedna od junakinja romana.

U Beogradu je u izdanju „Lagune“ upravo objavljena i zbirka priča srpskih autora posvećenih Borislavu Pekiću pod nazivom Pre vremena čuda. Među njima se našla i Vaša priča Slike naših očeva: dva pisma iz tuđine. U njoj najpre dajete Pekićevo shvatanje engleskog društva, a onda i razliku koja je u Pekićevom slučaju očitovana u imenima junaka njegovih pisama emitovanih na Bi-Bi-Siju - Živorada i Džonsa. Šta nam Pekićevi zapisi o Englezima i Srbima danas govore? Kako ih dopunjuju Živoradovi i Džonsovi potomci?

– Meni je vrlo milo i čast što sam učestvovala u radu na ovoj antologiji, najpre zbog Pekića i njegovog ogromnog značaja, a on mi je i dvostruki kolega, i po Bi-Bi-Siju, gde sam radila deset godina, i kao naš pisac koji piše o Engleskoj.

Zahvalna sam Vuletu Žuriću, uredniku, i na pozivu i na strpljenju, jer sam ga prvo odbila žaleći se da nemam vremena, a on je predložio da sačekam sa odgovorom pa je korona stvorila vreme.

Pritom je lista saradnika tako impresivna da sam sigurna da tu ima mnogo boljih priča od moje.

Moj prilog nije toliko priča, koliko jedan fikcionalizovani esej – u originalnom smislu reči – pokušaj, eksperiment misli, kao što su i Pekićeva Pisma iz tuđine.

Naime, imala sam ideju da ih ponovo pročitam, gotovo 600 stranica, i zabeležim sve što je on o svojim junacima rekao.

To nije mnogo i oni su namerni stereotipi, ilustracija nacionalnih principa.

Na primer, Živorad je poslovni čovek koji stalno dolazi u London, srpski maher iz ranih osamdesetih, Džons je tipičan hladni i racionalni Englez (a ovamo u stvari Velšanin) itd.

Oni su deo svog vremena: takvi više ne postoje.

Moj prozni eksperiment se sastojao u tome da zamislim prepisku sledeće generacije, njihove dece. Tu sam shvatila da su njihova deca deo novog, globalnog sveta, i da je malo verovatno da su na istim mestima, pa sam ih ukrstila – Živoradovu kćer sam dovela u London, a Džonsovog sina poslala na Novi Zeland (pošto se Englezi najviše iseljavaju tamo i u Australiju).

Oni pišu jedno drugom dva pisma iz tuđine. Pritom, za razliku od svojih očeva, zvuče gotovo isto, i to je namerno: mi jesmo sve sličniji.

Mislim da je eksperiment relativno uspeo. Jedino mi je pomalo žao što sam se pridržavala forme pisma, i to kao omaž Pekiću.

Možda je vredelo pokušati kraću, rafalnu formu kako priliči elektronskoj pošti, ali onda bih izgubila pekićevsku ekspoziciju, a želela sam da to što napišem bude njemu u čast.

Srpske pisce u Londonu kroz XX vek očituje dvojnost u, s jedne strane odmerenoj i intelektualnoj pojavi Borislava Pekića, a s druge strane u sentimentalnosti Miloša Crnjanskog. Koja je od ovih poetskih načela bliža Vesni Goldsvorti kao piscu, ako ih smemo ovako grubo odvojiti?

– Crnjanski i Pekić kao antipodi: zanimljivo. Pekić je imao sreće da može da bude samo pisac, Crnjanskom to nije bilo moguće.

Ni kontrasti nikada nisu stoprocentni. Apolonsko načelo ima dionizijsku senku i obrnuto.

Ima kod Pekića dosta sentimentalnosti, samo je treba drugačije tražiti. Crnjanski ima jedno lice kao pesnik a drugo kao novinar.

To su prevelike teme za ovaj format. Ponekad su u pitanju maske koje profesionalno moramo da nosimo.

Ako je profesionalna maska toliko bliska privatnoj senci da se i ne oseća njena težina, da je gotovo i nema, onda smo srećniji. Ako je razlika između javnog i privatnog ogromna onda se često plaća cena pićem, duvanom, drogom, samodestrukcijom, ili zaboravljamo ko smo.

Moja profesionalna maska univerzitetskog profesora zahteva određenu ozbiljnost.

Kao pesnik i kao žena osećam da mi je po temperamentu blizak mladi Crnjanski, onaj što je na Krfu 1925. pisao Serbiju.

Iako mi reč sentimentalnost smeta jer se ženama pripisuje drugačije nego muškarcima, znam na šta mislite: jedna posebna liričnost.

Kao romanopisac pokušavam da je obuzdam, malo zbog toga što ona nije u duhu engleskog romana, malo zbog toga što roman kao forma zahteva drugačiju disciplinu.

Na sto metara možete da se zaletite, a za maraton treba imati plan. Kako ovo objašnjavam sve izgleda vrlo promišljeno, a u stvari se radi o analitičkom pogledu unazad na nešto što se živelo stihijno.

Priznajete na jednom mestu da se Vaš profesionalni put na mnogim mestima ukršta sa Crnjanskim. S tim u vezi pravite i razliku u životnim prilikama koje su Vas vodile do mesta na kojima je pisac Romana o Londonu nailazio na prepreke u izgnanstvu. U čemu se, pak, Vaša misaona i poetska načela razilaze kada su u pitanju lirske teme kojima je Crnjanski bio zanesen, a na kraju i sam odnos prema Serbiji?

– O tome sam pisala ali u smislu antropološkog pa i istorijskog poređenja s Crnjanskim, a nikako ne književnog: to bi tek bio suludi hibris.

Naše sudbine u Londonu prepliću se lokacijski više nego što je to statistički verovatno.

Dugo godina sam radila pored one „konjušarnice“ u Kingstonu koju mu je za stanovanje pozajmila Lejdi Pedžet.

Onda je on pokušavao da se zaposli i bivao odbijan na mestima na kojima sam ja radila: Bi-Bi-Si, Londonski univerzitet, Ekseter.

Radio je kao nosač u knjižari „Hačards“ na Pikadiliju, pa mi je vrhunac tih paralela bio trenutak kada je njihov izlog bio ispunjen mojim knjigama, kada sam potpisala njihovu knjigu posetilaca kao „književnik godine“.

Verovatno sam ja prijatnija osoba od Crnjanskog, moj engleski je mnogo bolji, vremena su bolja: da je dobio mesto profesora na Ekseteru kao što nije, verovatno bi i on ostao ovde do penzije, pa se onda vratio u neku vikendicu na Fruškoj gori.

Opet, šta sve to znači? Nebeski i zemaljski Jerusalim. Nebeski je sigurno njegov: on je ogromnim bolom platio veličinu svoje književnosti, i sam je to znao.

A što se Serbije tiče, nju je on i za mene najbolje opisao: „Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim/ i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.“ Sentimentalno, zar ne?

U Vašim romanima prisutne su intertekstualne veze sa klasicima engleske, ruske i drugih književnosti. Na koji način izbegavate da upadnete u zamku koju pisci na koje referišete, na F. S. Ficdžeralda u Gorskom ili Tolstoja u Gospodinu Ka, svojim jezikom i poetikom nose, a koju satisfakciju vidite u naslanjanju na njih u svojim pričama?

– Moj prvi roman, Gorski, prerada je Velikog Getsbija, koga sam ja koristila kao mitsku potku za priču o bogatim Rusima u Londonu sa početka 21. veka.

Uranjanje u taj svet mnogo me je naučilo: razgovarala sam sa nekim od tih Rusa, posetila njihove domove, videla podzemne bazene i garaže s liftom na dva sprata, probala vina koja koštaju više nego moja mesečna plata, propitivala ih o tome kako se troše pare kada ne znate koliko ih imate.

Za Gospodina Ka, koji razvija priču o Sergeju, sinu Ane Karenjine, koji stiže u London posle Oktobarske revolucije (Vronski je, sećate se, imao engleskog konjušara kome je Ana mnogo pomogla), nisam nikoga intervjuisala, ali sam mnogo istraživala, u engleskim, ruskim i srpskim izvorima.

Ti Beli Rusi, kao što znate, završili su u ogromnom broju u Kraljevini Jugoslaviji i mnogo obogatili našu kulturu, a nismo često ni znali koga imamo.

Najteži momenat u ovom romanu nije bio ruski element već pisanje na istorijskom engleskom iz 1947: promenio se dosta i rečnik i gramatika. Kao da pišem vezanih ruku.

Znači, u prvom slučaju od samoubistvenog imitiranja Ficdžeraldovog jezika spasavali su me Rusi, u drugom slučaju, od imitiranja Tolstoja spasavao me je fokus na problem glasa moje glavne junakinje.

Kao pisac ja sam Hudini: volim da sama sebi otežavam život na taj način.

Pre nego što sam, dosta kasno, postala romanopisac bila sam profesor književnosti i knjiški moljac, pa su za mene knjige stvarnije od stvarnosti, moji sagovornici.

Da sam Hemingvej pisala bih o koridama i ribolovu.

Navršava se skoro dve decenije od srpskog izdanja Vaše knjige Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte. Reč je o studiji koja je od početka izazivala pažnju i šire čitalačke publike, a naučna javnost širom sveta njome je uspostavila temelje zapadnog viđenja Balkana. Kako se Vama čini život Ruritanije za ovih 20 godina?

– Prošlo je dvadeset i dve godine od izlaska Ruritanije na engleskom i četvrt veka od kako je odbranjena kao doktorat na Londonskom univerzitetu.

Istraživanja sam pritom počela 1989. u okviru rada koji se bavio britanskim viđenjem Rumunije. Tu zemlju sam prvi put posetila par dana posle smrti Čaušeskog; još se pucalo na ulicama.

Ubrzo sam shvatila da moje kolege anglisti misle da se Rumunijom bavim jer razumem rumunski, kao što bi me ponekad zamolili da im prevedem nešto s mađarskog.

Kasnije nas je krvavi raspad Jugoslavije bolje izdiferencirao. Jedna poznanica je godinama bila ubeđena da sam Slovenka.

Nisam proveravala da li je pritom verovala da sam iz Bratislave. U centrali Evropske Zajednice u Briselu – to sam tada čitala – postoji osoba zadužena za razdvajanje pošte za Sloveniju i Slovačku jer ih stalno mešaju.

To se Srbiji ne bi desilo (smeh).

Šalu na stranu, slutila sam da će Ruritanija imati odjeka jer sam i pre odbrane teze imala ponude nekoliko znamenitih izdavača.

Jejl joj je dao udarno mesto u katalozima i na sajmovima knjiga, a samo u godini objavljivanja imala je dve stotine prikaza, uključujući cele stranice vodećih britanskih i američkih dnevnika.

Vašington post je napisao da sam proučila više materijala nego neki univerzitetski odsek.

Dosta je prevođena, na engleskom je imala nekoliko izdanja i u lektiri je na mnogim univerzitetima.

Pritom je uticaj i dalje veći u zemljama engleskog govornog područja jer se tu zna o čemu govorim kada Ruritaniju opisujem kao iluziju blagonaklonog imperijalizma.

Dok je Londonska književna revija knjigu preporučivala kao obaveznu lektiru za dopisnike sa Balkana, jedan britanski diplomata mi je rekao, polušaljivo, da sam unazadila diplomatske odnose sa Balkanom iznoseći na svetlo dana taj cunami predrasuda.

Pitala sam ga da li smem da ga citiram na koricama jer bi se onda Ruritanija još bolje prodavala.

Nije mi dozvolio. Šteta. (smeh)

Da li bi ova knjiga, kada bi danas bila pisana ili dopunjavana, doživela neke veće izmene, ako imamo u vidu sve globalne promene od 2000-ih do danas, a koje su se očitovale na Balkanu?

– Bilo bi dosta dopuna jer su devedesete donele talase novih romana i filmova o balkanskom Divljem istoku Evrope, ali nisam sigurna da bi konceptualno bilo velikih izmena.

Mene su ponekad pitali da napišem nastavak, a mrzelo me upravo zbog toga: novi lonci, ista čorba od meda i krvi.

Čini mi se da se predrasude teško menjaju i zato što vas u odnosu na Balkan niko neće optužiti za rasizam.

Balkan je dozvoljeni ventil za osećanje superiornosti i moći. Kada bi se o Africi pravili slični filmovi, bilo bi demonstracija na sve strane.

Pisali su i pišu o tom novom materijalu moji studenti, nova generacija. A promenilo se možda to što je, da se našalim, „imperija uzvratila udarac“ pa sada stotine hiljada Balkanaca, prvenstveno Rumuna i Bugara, živi u Velikoj Britaniji.

U podnaslovu ove knjige stoji i bitna odrednica da je reč o „imperijalizmu mašte“. Koliko je za postojanje sveta i književnosti bitna ova paralelna dimenzija kojom ste se i Vi bavili? Zbog čega je ona opasnija u budućnosti nego što se čini u vreme kada određene predstave o Balkanu nastaju, konkretno kada je reč o Vašem bavljenju britanskim viđenjem balkanskih naroda i kultura?

– Mene je dosta rano jedna rumunska kulturna ustanova angažovala kao konsultanta kada se rešavalo pitanje Drakule.

Reka stranih turista želi da poseti njegov dvorac, a taj dvorac ne postoji, kao što ni vampir nikad nije postojao.

Kako zaraditi novac, a ne stvarati od sebe kič paradu? To zvuči smešno ali je smrtno ozbiljno pitanje: ni Srbiji ne bi smetalo da racionalno razmišlja o takvim stvarima.

Mic po mic, možda pomalo i uz moju pomoć, stavovi su se promenili, pa se i princ Čarls nedavno pohvalio da u njegovim venama teče krv Vlada Cepeša, istorijskog Drakule.

Na ovom primeru vidite kako funkcioniše to što sam definisala kao „imperijalizam mašte“: zapadna kolonizacija prostora imaginacije, povezanost industrije zabave i moći.

Nijedna knjiga nastala na Balkanu nema ni približno tu snagu koju ima brend Drakula.

Za Drakulu znaju i deca koja još ne znaju da čitaju, a njega je izmislio, na osnovu istorijske ličnosti i prvenstveno za zabavu, pisac koji nije nogom kročio na Balkan.

Američki izdavački tim sugerisao je da svoju knjigu nazovem Izmišljanje Transilvanije ne shvatajući da Transilvanija zaista postoji.

Knjiga Brema Stokera je poznatija od mesta koje opisuje. To se čini naivno, ali povratni komercijalni pritisak zatim menja mapu same Transilvanije koja je u opasnosti da sebe pretvori u veliki zabavni park, da postane ono što je pisac Drakule zamislio.

U odnosu na politiku, pa i na rat, važi ista dinamika, samo još opasnije.

Vi crtate mape na osnovu onoga što mislite da znate, šaljete vojsku da brani svet koji na terenu ne postoji.

Živimo u vremenu koje je usled globalne pandemije izmenilo ljudsku svakodnevnicu. Usred smo nečega što ni sami još ne možemo sasvim da pojmimo, a uz to smo pritisnuti strahom i bujicom informacija koje do nas stižu. Kako danas izgleda svet iz vizure pisca koji živi u jednom od bitnijih svetskih centara? Da li se svi uzalud nadamo ili priča može i mora da pokrene svet ispočetka, ili barem da ga održi na nogama?

Meni se već dugo čini da je svet, kako kaže ružna kovanica, glokalan. Sve je istovremeno i globalno i lokalno, povezano, centar i periferija.

Ova pandemija je to osnažila. London jeste centar sveta kada je izdavaštvo u pitanju, Njujork mu je jedini rival, ali pisci koje ta industrija objavljuje sve su rasejaniji, pa tako i agenti koji njihove knjige prodaju izdavaču.

Ne postoji londonska verzija beogradskog Kluba književnika iz moje mladosti u kojoj se sve znalo dan ranije.

U Londonu ponekad imam ideju da sam u centru zbivanja – recimo kada se na promociji Gorskog pojavilo četvoro dragih prijatelja koji su dobitnici Bukerove nagrade (Majkl Frejn, Margaret Drabl, Alan Holingherst i Grejem Svift), ili kad mi je tanušna knjiga poezije sa recenzijom jednog nobelovca (Džona Maksvela Kucija) proglašena Tajmsovom knjigom godine.

Ali isto ponekad osetim da sam u dvostrukom egzilu, izvan maternjeg jezika i kulture u kojoj sam rođena.

A što se priča tiče, one su nasušna potreba. Od kad znam za sebe čujem kako roman umire, a on je, naprotiv, kao ogroman rododendron ispod koga ništa drugo ne raste.

Jeste u stalnim metamorfozama – prošle godine istorijska proza, ove godine autofikcija, dogodine ko zna – ali bez priča ne bismo bili ljudi.

Meni je o Gorskom u Beogradu neko rekao: lako je tebi, imaš velikog izdavača. To jeste tačno.

Od korporacije "Penguin Random House" nema na svetu veće. Lako mi je.

Za moje romane radi tim od petnaestak ljudi, uključujući dva pi-ara (jedan za medije, jedan za odnose s knjižarama), ali treba doći do toga i na strašnom mestu postojati.

Oprostiće vam ako se jedna knjiga proda u 2.000 primeraka, ali posle druge – Doviđenja, lepo smo se družili.

Uzgred, to isto važi i za mog urednika koji bira te knjige. A pritom to što pišete mora da bude kvalitetno, ne potpisuju komercijalnu književnost.

Zna se da "Chatto & Windus", moj imprimatur, nose knjige Prusta, Virdžinije Vulf, Hakslija, Beketa.

Ta je reputacija važnija od mene, a ona bi se brzo urušila ako bi se spustio prosek. Svaki dan primaju na stotine rukopisa iz celog sveta, gde su pre pedeset godina poštom primali desetak nedeljno.

Na ovogodišnjoj listi za nagradu Bukera ima trinaest pisaca, a samo su troje Britanci.