Bojana Stojanović Pantović: Beograd više nije prestonica poezije – postao je užurban grad spektakla

Njena poezija i naučno-kritički radovi prevođeni su na skoro sve relevantne svetske jezike. Više od deset godina bila je stalna kritičarka za savremenu srpsku poeziju lista Politika, pisala za Našu borbu i World Literature Today, objavila i priredila tridesetak knjiga različitih žanrova.

Prelazak tokom izolacije na virtuelna dešavanja i druženja, ispunjavao je napetošću i konfuzijom. Počela je da sanja košmare u kojima se njen mačak, kao u pesmi Georga Hajma, preobrazio u monstruoznu mačketinu džinovskih razmera, poput Bala koji sedi na vrhu najviše zgrade Berlina u predvečerje Velikog rata.

Onda se vreme, skoturalo, kao kod Branka Radičevića i stigli smo do varljivog maja, kada smo svi u stanju nekog resetovanja, a ona je „poslušala“ Crnjanskog da naša sudbina zavisi od nekog drveta, pa je zagrlila vitko stablo visoke breze u svom dvorištu na Zlatiboru čekajući leto kada pesme dolepršaju poput leptirova...

U osvit globalne izolacije zbog koronavirusa, učestvovali ste na književnoj večeri na „Antićevim danima“ u Novom Sadu, koji su ove godine imali začudno naslućujući slogan „Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog“. Kako ste kao pesnik razumeli ovu pandemiju?

– Zanimljivo je da je moj poslednji književni nastup bio 11. marta u Kulturnom centru Novog Sada, gde su pred malobrojnom ali odabranom publikom, predstavljene izabrane pesme prošlogodišnjeg dobitnika nagrade „Miroslav Antić“ Dejana Aleksića Dok svetovi traju, za koje sam pisala pogovor.

Već toga dana sve književne večeri i manifestacije u Novom Sadu, uključujući i „Antićeve dane“, bili su otkazani jer su prijavljeni prvi slučajevi virusa baš u Vojvodini, i mogu da kažem da je nekako taj naš pesnički svet tada hrabro „stao na crtu koroni“.

Svi smo se šalili da li smemo da se rukujemo, zagrlimo ili poljubimo u tom trenutku. Neka zloslutna kao da je lebdela nad nama, ali je u vazduhu mirisalo proleće, grad je bio tih i prilično pust, kafići neuobičajeno prazni. Ne mogu da kažem da je doživljaj bio katastrofičan, još uvek nismo pomišljali na vanredno stanje koje je posle par dana uvedeno, iako je 12. marta, na Filozofskom fakultetu gde radim, tako nešto nagovešteno.

Tada nisam mogla znati da će me pandemija odvojiti od ovog grada, kolega i prijatelja na gotovo tri meseca.

Odvojiti od bilo koga uživo, kao i u Beogradu gde živim, izuzev najbliže porodice i mačka. Ćerka je trebalo u aprilu da ide na Karlov univerzitet u Prag na studentsku razmenu, ali je to, naravno, otkazano.

Rekla sam sebi: Dobro je da smo svi zajedno... da ne moramo da se skupljamo po svetu kao što se mnogima desilo. Priroda, koja u poeziji često pokazuje svoje idilično lice, sada je pokazala ono svoje mračno, a moćno i neuhvatljivo. To je snažan pesnički impuls pred kojim pada svaka naobrazba i literarna kultura.

Uvek se setim šta je o toj borbi čoveka sa prirodom i njenim tajnama pisao Džozef Konrad, a u tome ga sledio naš Jovan Hristić. To je onaj „realizam sa iks potencijom“ koji se može primeniti na dela fantastičnog, magijskog realizma.

Da li upravo sada živimo jedan od tih svetova?

Da li je ovih dana sveopšte pošasti u vidu virusa kovid 19, bilo prostora za pisanje, ili je sve kao u pesmi „Posle prve ruke" : Primetila sam/da pesme/uglavnom pišem/o verskim i državnim/ praznicima/U dane pobeda i primirja .....

– Uglavnom sam se bavila tuđim, studentskim tekstovima, doktorskim i master tezama, recenzijama za knjige mojih kolega, a manje svojim stvarima. To je zato što smo sve vreme imali onlajn nastavu, a onda su studenti imali više da pišu, pa samim tim i da pregledam njihove radove.

Radila sam takođe na novoj zbirci koju već duže vremena pripremam za sledeću godinu, tačnije na svakoj pojedinačnoj pesmi, osobito na tehničkim detaljima: prelomu stihova, interpunkciji, velikim početnim slovima, kolebanju između stiha i proze...

Strukturisanje ciklusa je bez sumnje najteže, od toga da li će biti kompaktniji ili labaviji, hoće li noseća tema biti dominantna samo u jednom od njih uslovno, ili će se nekako dozivati od početka prema kraju i obrnuto.

Da li se iz svake stajne tačke nekog stiha može, kao sa snežnog vrha, pružiti pogled na njegove niže padine, na udaljene vode, ravnice, daljinu koja je odmah iza prve daljine, iza fizički izmerljivog pogleda. Ponekad je naplavina neposrednih osećanja gotovo iziskivala novu pesmu, ali nisam imala dovoljno koncentracije da ih konačno uobličim.

Ostale su skice, pojedini stihovi zabeleženi u telefonu, nešto u glavi. Uskoro će, nadam se, ugledati svetlost dana i zaokružiti novu zbirku.

Šta vam je nedostajalo tokom izolacije, o čemu ste maštali, koja ste sećanja vraćali?

– Sve vreme sam imala utisak da je nova 2020. godina počela dobro, kreativno, prisustvovala sam ili govorila na nekoliko izvrsnih književnih večeri u Beogradu i Novom Sadu: Gojka Božovića, Žarka Milenkovića, Ane Ristović, Katarine Pantović, do promocije moje knjige Čist oblik ekstaze, takođe u predvečerje korone, u Srpskom književnom društvu.

U Institutu za književnost i umetnost početkom marta učestvovala sam na zanimljivom okruglom stolu o ženama avangardistkinjama, pred kraj prošle godine na međunarodnom naučnom skupu o književnim manifestima u srpskoj književnosti 20. veka, gde je bilo puno mogućnosti za druženje, razmenu naučnih razmišljanja, problema.

U jednom momentu učinilo mi se kao da se ta poslovična učmalost našeg književnog i naučnog života, ta inercija i lenjost, odjednom menja oplođena novom snagom i kao da se vraćamo u neko ranije, srećnije doba. To je bio utisak i ostalih učesnika.

A onda je stigao kovid 19 i s njim vanredno stanje, prekid svih fizičkih, izuzev virtuelnih dešavanja na društvenim mrežama. Moram reći da, iako je to bio neki način povezivanja pa i pražnjenja, on me je više ispunjavao napetošću i konfuzijom, a jedno vreme sam bila sasvim zavisna od lekarskog diskursa i različitih razgovora i izveštaja o stanju pandemije u zemlji i svetu.

Sve do momenta kada sam počela da sanjam košmare: moj mačak se kao u pesmi Georga Hajma preobrazio u monstruoznu mačketinu džinovskih razmera, poput Bala koji sedi na vrhu najviših zgrada Berlina u predvečerje Velikog rata.

Tada sam shvatila da mi je svest preoblikovala podsvest, kao i opasnost od obratnog procesa, i bilo je dana prožetih strahom i čak paničnim napadima.

Nismo se ovoga puta svi sreli uživo sa opasnošću kao za vreme bombardovanja NATO-a, ali užasne slike iz medija ljudi i lekara iz naših bolnica i onih širom sveta poručivale su da živimo u prinudnom karantinu, u kome – kako su nas uveravali sa TV-a – možemo u svakom pogledu da uživamo i ironično, na različite načine napredujemo.

Meni su, negde pri kraju, odjednom počele da iskrsavaju slike Beča, njegovih galerija, zamkova i parkova, paralelno sa stravičnom Frojdovom bolnicom za duševne bolesnike koja liči na vasionski brod.

Potom slike mojih dragih roditelja, zamišljeni razgovori sa njima u rano jutro, dok se budim. I uvek naravno, bivša ja u bivšim životima, na brojnim mestima. Osobito u Efesu ili Epidaurusu.

U Vašoj poslednjoj knjizi Čist oblik ekstaze: studije i eseji o srpskom pesništvu, bavite se modernom srpskom lirikom. Kako ocenjujete savremenu srpsku pesničku scenu?

– Od početka devedesetih godina prošlog veka srpsko pesništvo je delimično imalo ulogu simboličke zaštitnice poljuljanog nacionalnog identiteta, u čemu se upravo ogledao i otpor tzv. globalističkim ili „anacionalnim“ tendencijama.

To se, svakako, nije prvi put desilo u istoriji srpske poezije i književnosti uopšte: uvek kada su bili ugroženi nacionalni i politički opstanak i identitet, književnost i jezik označavali su neku vrstu njihove supstitucije.

To se u mnogo čemu može uočiti i danas, na tematskom, jezičko-stilskom i stihovnom planu.

Ova knjiga sagledava srpsku poeziju u nešto širem književnoistorijskom i komparativnom kontekstu, a pogotovo razmatra one autore i autorke koji uslovno rečeno pripadaju duhovnoj liniji sumatraističkog nasleđa, koje se očitava kao govor razlike, protest i pobuna na različitim nivoima pesničkog teksta i odnosa prema tradiciji, domaćoj i stranoj.

U tom smislu, svedoci smo znatnih uspeha naših pesnika i pesnikinja u svim delovima sveta, čak i onih najmlađih. Ne prođe dan, a da se ne pojavi prevod na neki od stranih jezika njihove poezije bilo na inostranim portalima, u časopisima, knjigama ili antologijama.

Već posle 2010. godine stasava mlada i najmlađa pesnička generacija i kod nas i u susednim zemljama, koja zahvaljujući internetu upravo ima veliku ambiciju da napravi značajnu pesničku karijeru, a neki su to već veoma mladi i učinili.

Kakvu energiju donose mladi pesničke glasove koji dolaze, o čemu pišu?

– Mladi pesnički glasovi (oni rođeni posle 1985. godine pa čak i kasnije) deluju uglavnom u okviru tzv. regionalne književne scene, pre svega na portalima, blogovima, internet časopisima, ali i u specifično profilisanim edicijama npr. Trećeg trga, Enklave, Kontrasta, itd.

Tu se takođe formira i njima prateća kritička misao, koja nikako nije bez značaja, i koja vrlo inteligentno i ciljno promoviše i vaspostavlja jedan novi poetički kanon mlade i najmlađe generacije, koji je, uprkos nekim zajedničkim karakteristikama u srpskoj poeziji, ali i drugde, prilično uniformisan, iako insistira na bezpogovornoj individualnosti i jezičkoj ekskluzivnosti.

Oni prave otklon (izuzev retkih izuzetaka, npr. Bojan Vasić) od modernističke, visokomodernističke, pa i postmodernističke paradigme, ugledajući se na angloameričku jezičku poeziju, kvir estetiku (miks Radmile Lazić i Milene Marković u poeziji mlade Radmile Petrović), nadrealističku međuratnu praksu (Milica Špadijer) i neoavangardne eksperimente sedamdesetih (npr. uticaj Judite Šalgo u poeziji Maše Seničić).

S druge strane, imamo prve zbirke mlade hrvatske pesnikinje Monike Herceg koja po svom nepatvorenom lirizmu podseća na Vesnu Parun, da bi u najnovijim već počela da piše po određenim agendama.

Za njih, kao i za mlađe prozaiste nova/stara tematska ishodišta tzv. milenijalaca su urbana i lokalna svakodnevica, rascep ličnosti, posttraumatska iskustva ili češće sećanja na ratove, konzumiranje narkotika i alkohola, depresivna i manična stanja, institucionalno lečenje, labilni rodni identitet, politički i ideološki, najčešće levi angažman.

Kako vidite mesto književnih festivala danas u našoj kulturi i na književnoj sceni? A mesto časopisa?

– Mislim da je to veoma značajno za našu kulturu i da je tokom poslednje decenije, ali i ranije pored nekih starijih, već tradicionalnih (kakav je npr. onaj Svetski dani poezije u različitim gradovima Srbije, koji je međunarodni i zaista kvalitetan), organizovan jedan broj nacionalnih i internacionalnih književnih festivala u raznim gradovima Srbije, tako da se ne može reći da je sva moć književne scene centralizovana u dva najveća grada, u Beogradu i u Novom Sadu.

Stoga imamo kvalitetne festivale sa međunarodnim učešćem recimo u Pančevu, Somboru, Kikindi, Zaječaru, Gadžinom Hanu, kao i izuzetno značajnu Kruparu u blizini Subotice, u koju rado navraćaju i domaći i strani pisci, a koja je zahvaljujući dr Luki Anđeliću i pesniku Đorđu Kuburiću po svom specifičnom štimungu i intimnoj lokaciji već postala svojevrsni mit.

Ovakva okupljanja najčešće imaju svoje tematske večeri, portrete pojedinih autora i razgovore sa njima, veče posvećeno mladim autorima, okrugle stolove kritičara i teoretičara, diskusije prevodilaca.

Najvažnije je, međutim, osim upoznavanja samih autora i razmene spisateljskih iskustava i veoma živ kontakt sa publikom, vraćanje institucije čitanja poezije i proze, što se najčešće prima s oduševljenjem.

Naravno, to ima i svoju lukrativnu stranu, pisci mogu prodavati svoje knjige s autorskim popustom, što je povoljna varijanta za one koji su zainteresovani da kupe knjigu. Ta vrsta doživljaja i prakse nije moguća na virtuelan način, i zbog toga jedva čekam obnovu ovih manifestacija, nadam se od jeseni.

Što se književnih časopisa tiče, smatram da se u čitavoj Srbiji od severa do juga objavljuju dobri i značajni književni časopisi, izuzev, na žalost u Beogradu. Pogledajte samo kvalitet novosadskih Polja, Zlatne grede, Letopisa Matice srpske, Interkulturalnosti, somborskih Dometa, kraljevačke Povelje, kragujevačkih Koraka, niške Gradine, požarevačkog Braničeva, pančevačkih Sveski i Kvartala, sve boljih časopisa sa jugoistoka Srbije poput Bdenja, Razvitka, Istoka, Buktinje, Bibliopisa.

U Beogradu veoma retko izlaze Beogradski književni časopis i Književni magazin, a mladi autori se najviše okupljaju oko različitih internet portala za književnost.

Ipak, sve to ne može da nadomesti činjenicu da Beograd već odavno nije prestolnica poezije i književne periodike, i da su taj primat preuzeli drugi gradovi i izdavači.

Vratimo se ovim proteklim danima i mesecima. Kojom emocijom biste opisali prethodna dva meseca?

– Teško je to reći, osećanja nikada nisu bila ista, smenjivala su se i preklapala, ali je nekakva podloga ostala ista, a ona je u mom slučaju uvek vezana za proticanje i subjektivno osećanje vremena, a zatim i prostora, što je jedna od bitnih tema i moje poezije.

Iako mi se u uslovima karantina činilo da ću svisnuti od pasivnosti i nekretanja, polako sam sticala novu rutinu koja je svaki dan bila ista i svodila se na duže spavanje, i zatim pažljivo maskiranje pred izlazak u prodavnicu ili apoteku.

Vremenom je to postao neki mali intimni događaj, ritual, a osobito posle dolaska kući redosled skidanja rukavice i maske, dezinfekcija obuće i okolnih površina... zatim rad za kompjuterom i kuvanje ručka, praćenje sednica kriznog štaba i ostalih izveštaja iz sveta, gledanje različitih serija i filmova.

Kada je u pitanju tzv. znanje o koroni, njenom poreklu i misterioznom delovanju, ponekad mi se činilo da svaki lekar ima svoje tumačenje, kao kada je u pitanju neka složena stilska figura. Između toga čitanje: ponovo i uvek Crnjanski i pomalo Andrić, oduševljenje Handkeovim kratkim romanom Golmanov strah od penala, poređenje sa Kafkom, Klajstom, Kamijem.

Handke kao pesnik, bez premca. Novo otkrivanje srpske nadrealističke esejistike. Na kraju sam došla do toga da bi u povremenim telefonskim razgovorima znala da kažem: „Nemam vremena, u gužvi sam", što je zvučalo paradoksalno, kao da smo usred najopterećenijih meseci u poslu kojim se bavim, kakvi su jun ili decembar.

Vreme se, dakle, skoturalo, kako bi to rekao Branko Radičević, i ujedno ubrzalo. Osećanja iz prve polovine marta preko prelepog aprila s kojim smo bili svi zatočeni, do promenljivog maja kada je ukinuto vanredno stanje još uvek se nisu stabilizovala, jer tzv. slobodu osećam samo na trenutke, a ne konstantno, u svakom pogledu.

Osećate li neku promenu u ljudima?

– Iskrena da budem, za razliku od mnogih koji su morali sve vreme da rade, uz punu svest o opasnostima izlaganja virusu, ja sam imala sreću da sam mogla da radim od kuće. I tako je još uvek, sve do 1. juna.

Tako da nisam imala ni prilike da vidim neke druge ljude, osim komšija, prolaznika, pod maskama ili bez njih. Često sam imala utisak da mnogi ljudi i ne haju za koronu, ne čuvaju se, ne štite, kritikuju vlast u kratkim susretima, u prolazu.

Neki su delovali otvoreno uplašeno i dezorijentisano. Drugi su bili ozbiljni i dostojanstveni u poštovanju epidemioloških propisa, osobito oni 65+ koji su svečano odeveni izašli tog prvog dozvoljenog dana u šetnju.

Njih mi je, sve vreme, bilo najviše žao. Šetači pasa su, čini mi se, najmanje promenili svoj mentalitet. Poslednjih godina, na žalost, mnogo toga u ljudskim odnosima se kod nas promenilo.

Obuzeti sobom, porodicom, poslom i možda najbližim krugom ljudi s kojima sarađuju, pojedinci su se međusobno otuđili, i čini mi se da i Beograd sve više postaje jedan pomalo površan i užurban grad spektakla, naporan za život, pa samim tim i za neku blisku ljudsku komunikaciju.

U ovom periodu preminule su na žalost i pojedine nekada bliske kolege s kojima sam se družila, a koje godinama nisam videla. čula i da su preminuli. Kao da se ta neviđenja i otuđenja u životu na kraju pretaču u smrt, a da gotovo i ne osetiš razliku.

Kakvi su Vam planovi na naučnom planu, a kakvi kada je pesničko stvaralaštvo u pitanju?

– S obzirom da smo svi u stanju nekakvog resetovanja, prvo sam preduzela jedan ozbiljniji odlazak u prirodu, na planinu, gde kako to kaže Crnjanski, naša sudbina od nekog tamo drveta zavisi.

Pa i ja znam da zagrlim vitka stabla visokih breza u mom dvorištu na Zlatiboru. Vraćam se studentima i još nedovršenim tekstovima i projektima, nadam se i nekim otkazanim naučnim skupovima.

Prethodne i ove godine uradila sam pogovore za izabrane pesme D. J. Danilova i D. Aleksića, kao i prevod poezije velikog slovenačkog pesnika Aleša Debeljaka (1961-1916) Katalog prašine.

Još uvek čekam recepciju tih knjiga. Već sam nagovestila da završavam novu pesničku zbirku posle poslednje U obruču (2017), a nameravam i da se posvetim radu na prvom izboru iz moje dosadašnje poezije.

A dolazi nadam se, pravo leto, kada pesme dolepršaju lako na ekran, poput leptirova.