Ana Marija Rosi: Da su vlade valjale, ne bi svet ličio na gladijatorsku arenu

Ana Marija Rosi, koja se filmskoj publici predstavila pre nekoliko godina srpskim segmentom postjugoslovenskog omnibusa Neke druge priče, svoj debitantski dugometražni igrani film Ajvar, takođe smešta u regionalno prepoznatljiv okvir emigracije, sa porodicom kao nukleusom priče.

Naročito draga Redakciji za kulturu RTS-a, Ana Marija Rosi je rediteljka koja je potpisala brojne emisije, od kojih se neke emituju i danas. Autorka je dokumentarnih, promotivnih filmova i reklama.

Postoji čitav podžanr filmova posvećenih virusima, naročito popularan u danima samoizolacije na platformama širom sveta. Šta mislite, kako će izgledati svet posle epidemije? Na koji od njih najviše liči film koji trenutno živimo?

- Ako izuzmemo Pekićevo Besnilo za koje nisam sigurna da ima smisla snimiti ga, a da ne izgubi ono najbolje iz romana, moram priznati da nisam najveći ljubitelj tog podžanra. Ali nema sumnje da će se i u okviru podžanra, vrlo brzo isprofilisati novi pravac, „korona" film. Muka mi je i kad pomislim koliko će filmova biti snimljeno na temu ovog virusa. Nešto će, valjda, biti i smisleno. Ono što mi trenutno živimo je mnogo sličnije Podzemlju (Underground), virus je tu samo neposredan povod.

Najpopularnija globalna sintagma već nedeljama je socijalno distanciranje. Vaš film Ajvar je film o jednoj drugačijoj vrsti otuđenosti. Kako se on čita nakon iskustva sa ovom pandemijom?

- Sa vlastitim iskustvom i Ajvara i korone, meni je ova prva, emotivna distanca daleko teža od ove karantinske u fizičkom smislu. Ali to je individualno, i sigurno je da jako dugo svet nije bio u ovakvoj  situaciji. Kad god bi se nešto loše dešavalo, a svuda se dešava ponekad, da ne pričamo o Balkanu koje je tradicionalno turbulentno podneblje, čovek uvek ima u nekom delu mozga misao o mogućem begu od problema. Ovo je prvi put za mog života da nemam tu mogućnost da kažem – baš me briga, spakovaću kofere i pobeći ću ako bude nepodnošljivo. Nekad je dovoljno da imaš tu mogućnost. Ukidanje te mogućnosti je najgore što nam je korona donela. Ceo svet je u sličnim problemima i u istim strahovima.

Što se Ajvara tiče, on je obišao više od dvadeset festivala pre korone i došao do pred kraj svog bioskopskog života pre nego što je uveden karantin. Lepo smo sa njim i putovali, i srećna sam što je zakačio taj zdrav i normalan pristup publici. Mislim da će posle svega ovoga i povratak u bioskope i festivali, a pre svega putovanja, drugačije izgledati. I to me nimalo ne raduje. Postoji letnji festival za koji se još uvek nadam da će biti održan i na koji je Ajvar pozvan. Zaista bih bila srećna da odem i da vidim upravo to što me pitate, da li se film drugačije „čita" posle svega ovoga. Nekako bih, intimno, volela da mu proverim trajanje.

Generacijski smo decenijama saterivani u sve manje, ksenofobične torove, ali čini se nikada više nego sada. Koronavirus nas svojim karakteristikama upućuje na prostore koji mogu biti prostori slobode, prostori introspekcije ili prostori neslobode. Na koji način Vi doživljavate prostore u kojima provodite vreme pandemije?

- Svako ograničavanje kretanja je sužavanje prostora slobode. I razmišljanje povodom vašeg pitanja me vodi upravo na  prostor slobode. Moj prostor slobode je danas prostorno ograničen što  je najlakši put da čovek bude i mentalno poremećen. Ostaju nam društvene mreže koje mi omogućavaju kontakt sa svima koji su mi inače potrebni, a posebno u ovim mesecima ograničenog kretanja. A, ograničeno kretanje mnoge ljude ograničava i u mislima, u idejama. Lično, imam još jedan problem. Sve što trenutno pišem, provlačim kroz prizmu „mogućeg" nakon korone. A, to preispitivanje je prilično naporno i onespokojavajuće, i obesmišljava ti radnju likovima u scenariju dok su još krhki.

Na društvenim mrežama zasuti smo receptima i prijateljima koji kuvaju. Oni koji vas dobro poznaju, znaju da vam to nije omiljena delatnost. Da niste slučajno savladali kuvanje tokom pandemije? Kako izgledaju Vaši dani u izolaciji? Šta radite ovih dana?

- Palačinke sam pravila tri puta, u želji da ih savladam. Za moje kriterijume su nedovoljno uspešne, ali su bile jestive. Ostalo nisam ni pokušavala. Previše je to truda, i premalo vremena, čak i u vanrednom stanju, da savladaš veštinu nečeg što toliko ne voliš. Ako nisam do sad naučila da kuvam, ako nisam ni za ova dva meseca ništa ukusno uspela da napravim, ne bih ja sebi davala više šansi.

Gledam filmove i serije. Trenutno gledam treću sezonu sasvim pristojne izraelske serije Fauda, o izraelsko-palestinskom sukobu. Dok gledam te likove koliko mi isto izgledaju, koliko se isto ponašaju i govore, sa koliko žara i istrajnosti brane pravo na svoju posebnost u okviru tih narcizama malih razlika, zbog kojih se gube životi decenijama, svako malo razmišljam kako li su Japanci ili Egipćani doživljavali naše ratove devedesetih… Kako su Danci i Kazahstanci pravili razliku između mostarskih Srba, Hrvata i Bošnjaka, recimo…? I čemu ona, u krajnjoj instanci, služi? Ko je tu, ikad, bio na dobitku?

Koliko vam realno izgleda stvarnost koju već nedeljama živimo? Imate li utisak da život imitira umetnost?

- Stvarnost koju živim je najrealnija moguća i sama po sebi strašna. Ta stvarnost meni realno izgleda kao prinudni rad pod uslovima izmišljenim kako padne. Jedno je pravilo za mene, drugo za moju majku, treće za drugaricu koja ima kuče… Pravila igre se menjaju svaka dva dana, pa više ni ne pokušavam da provalim ko kad sme napolje. Imam utisak da neki trust mozgova sedi u nekom kabinetu i, kao na tomboli, izvlači cedulje ko će kog dana kada i koliko metara na vazduh. Osim što je ponižavajuće, malo ti i vređa inteligenciju, prinuđen si da prihvatiš da je korona opasnija petkom nego subotom, ali nije ti dozvoljeno da znaš razlog tome.

Postoji li nešto što biste rado sačuvali iz ovog perioda?

- Ne znam šta mogu da upamtim iz ovog vremena. Ovo je vreme koje bih najradije da zaboravim, a opet, bojim se da ću živeti sa njegovim posledicama, pa ću ga produženo pamtiti. Kada je počelo ovo ludilo, i meni je, kao i mnogima, prva asocijacija bila bombardovanje 1999. Razlika je u tome što iz bombardovanja ima i lepih i ružnih stvari koje pamtim jer su bile intenzivne, životne, i ako hoćete – literarne. Ova dva meseca nisu proizvela ništa slično. Većini ljudi dani prolaze u savladavanju strahova, besomučnom dezinfikovanju, grozničavoj nabavci elementarnih potrepština, gubljenju vremena po redovima, oblapornom prežderavanju po kućama…

Da li zamišljate kako će izgledati svet kada sve ovo prođe?

- Nešto će se promeniti u našim životima, ali ne mogu da kažem ni šta, niti da li će to biti dobro ili loše. Ako na nečemu treba da puknu kola, neka puknu na tom liberalnom kapitalizmu, ako se mene pita. Nešto tu ozbiljno nije kako valja, već dugo. Ako već nešto treba menjati posle virusa, a virusi se primire, nađu se vakcine i prođu, onda treba  menjati ono što je već trulo.

Kad udari virus, vidite i da ratovi stanu. Jer ratovi koštaju, i prave neke nove pare, a sada se sredstva troše na maske i rukavice, umesto na bombe i puške, odnos snaga u svetu se ne meri vojnom silom nego brojem zaraženih i preminulih. Možda nije loše da se prisetimo da dok „razvijeni" svet ne oseti na svojoj koži isto što i zemlje trećeg sveta, dotle ih neće mnogo doticati što u Africi ima zemalja gde je po osamdeset posto stanovništva HIV pozitivno, da ljudi umiru od gladi, da žive u nehigijenskim uslovima, da nema vode za piće, da deca od pet godina rade po fabrikama za bedne pare. Nije normalno da se najveći procenat svetskog bogatstva nalazi u rukama nekoliko promila najbogatijih ljudi na svetu, nije normalno da od kad je sveta i veka na ovoj planeti nema dana bez rata, nije normalno da ljudi rmbače ceo radni vek i umiru u dužničkom ropstvu od strane banaka koje na svaka tvoja tri dinara duga zarade 3.000. Možda sam ja nepopravljivi levičar, ali meni to nije normalno. Što se mene tiče, nek popadaju sve vlade, da su valjale ne bi svet danas ličio na gladijatorsku arenu.

Najbliže  pameti  mi je ono što je nedavno objašnjavala istoričarka Dubravka Stojanović. Posle Prvog svetskog rata, velike evropske zemlje su se izranjavljene, zatvarale u svoje torove, same sebi dostatne, jačala je desnica i najprimitivniji oblik nacionalizma, i videli smo kuda taj model življenja neminovno vodi. Posle Drugog svetskog rata, naprotiv, na talasu antifašizma, svet se okrenuo nekom modelu otvaranja, udruživanja, razmena… Tih nekoliko posleratnih decenija donele su čovečanstvu veliki progres, osvajanje raznih vrsta sloboda i, u krajnjoj liniji, relativno brz finansijski oporavak posle najstrašnijih pet godina u dvadesetom veku. Ja nam želim ovaj drugi model, neke nove i progresivne ideje, jer smo već u zakoračili u 21. vek sa jačanjem desnice u velikom broju zemalja, a to nikad nikom dobro nije donelo. Obradovalo  me je razmišljanje čuvenog slovenačkog ekonomiste Jože  Mancingera koji se nada da je korona kraj liberalnog kapitalizma.

Da li će se nešto značajno promeniti u filmskoj umetnosti?

- Teško mi je da govorim o promenama u filmskoj umetnosti jer za mene je film lično delo sa pečatom autora koga društvene okolnost obavezuju onoliko koliko ga se tiču. Ne sumnjam da će biti filmskih autora  inspirisanih ovim vremenom korone, a da li će njihov pogled na svet posle korone nešto značajno promeniti u filmskoj umetnosti, ne znam. Samo veliki filmski umetnici stvaraju dela koja donose nešto novo, ili menjaju filmsku estetiku.