Aleksandar Denić: Nama nedostaje i vakcina za kulturu

Denić je za svoje radove u predstavama slavnog nemačkog reditelja Franka Kastorfa dobio nekoliko prestižnih priznanja, uključujući nemačku nacionalnu nagradu „Faust“. Nekoliko puta poneo je titulu najboljeg scenografa godine, a po anketi kritičara uglednog časopisa Teatar hojte proglašen je za najboljeg scenografa u pozorištima nemačkog govornog područja.

Pozorišni stručnjaci ističu Denićev izuzetan doprinos aktuelnom razvoju scenografije. Svetska kritika posebno hvali njegov osećaj za aktuelizovanje klasičnih tema. Denićeva scenografija nije samo prostor u kojem se izvodi predstava, ona je i komentar, znak, značenje. I kod nas je nagrađivan najznačajnijim priznanjima, među kojima je i Sterijinom nagradom za scenografiju.

Pandemija nas je zaustavila, blokirala naše kretanje. Čekamo da prođe i nastavimo dalje. Gde je Vas zaustavila, šta Vas čeka posle?

– Prekid mogućnosti putovanja je nastupio nedelju dana pre premijere dve predstave koje sam radio. U Oslu je sve bilo spremno za premijeru Barutane Jensa Bjorneboea u režiji Ivice Buljana, a dan kasnije u Berlinskom ansamblu Kestnerovog Fabijana u režiji Franka Kastorfa. Obe premijere su pomerene za sredinu septembra. Probe u Hamburgu na predstavi Tajni Agent Judžina O'Nila u režiji Franka Kastorfa su „na čekanju“, a radionice su prošle nedelje nastavile sa izradom dekora. Premijera opere Boris Godunov u Hamburškoj operi u režiji Franka Kastorfa sa dirigentom Kentom Naganom i dalje je u planu za 5. septembar. Ostali projekti zakazani od oktobra nisu pomerani i na njima se radi normalnim tempom.

Kako ste razumeli sve kroz šta prolazimo ovih dana?

– Zdravstveni sistemi su u nokdaunu, a tu situaciju političari nezajažljivo koriste, ponašajući se kao službenici multinacionalnih kompanija u kolonijama, koji su tu da zarade i pripreme teren za dolazak transnacionalnog kapitala, te da mu prepuste sve dizgine. Ovo je vreme za građansku solidarnost i sopstvenu intuiciju.

Kako provodite dane u izolaciji?

– Pripremam veliku izložbu, i u tome mi pomaže tim darovitih mladih ljudi. Gomile raznih materijala treba pregledati i klasifikovati. Tišina i mir u gradu idu mi naruku. Spremam se za učešće u javnoj debate čiji je naslov „Nasleđe besa – političko pozorište (ni)jedna projekcija: Piskator, Hartfild, a danas?“ u Berlinskoj Akademiji umetnosti.

Sezona hokeja na ledu, koji volim da igram, prekinuta je, tako da mi preostaje vežbanje u kući radi očuvanja fizičke kondicije. U blizini kuće mi je staza za trčanje na Tašmajdanu, istrčao sam par puta a onda sam odlučio da ne želim da pothranjujem zlu maštu manipulantima za još jednu mogućnost izazivanja animoziteta među građanima, na primer: „trkači se trčanjem na otvorenom direktno se suprotstavljaju odredbama vanrednog stanja i time podržavaju koronu, a gužvači u Lidlovima u zatvorenom prostoru iskazuju najveći stepen svesti u borbi protiv zlog virusa“. Dovijam se po pitanju nabavke hrane. Tu su se dobrim pokazali prodavci sa stare Palilulske pijace koji nas snabdevaju „na poziv“. Kuhinja radi punom parom.

Reditelja Franka Kastorfa upoznali ste slučajno u Beogradu, na jednom od Bitefa, u Narodnom Pozorištu. Tako je počela vaša saradnja koja u kontinuitetu traje godinama. Kako biste, za one koji ne znaju odgovorili na pitanje ko je Kastorf?

– Kastorf je 25 godina bio upravnik pozorišta Folksbine u Berlinu, koje je u tom periodu dobilo epitet najboljeg pozorišta na svetu. On je papa dekonstruktivizma. Jedan od najvećih poznavalaca dela Dostojevskog. Šarmantni džentlmen i provokator.

Šta Vi značite Kastorfu, a šta Kastorf Vama?

– Kako je Frank rekao u jednom intervjuu, to je ljubav na prvi pogled. Nas veže postsocijalistički pogled na svet.

Kakve informacije o stanju u Nemačkoj, gde najviše radite, stižu do Vas kada je o pandemiji reč?

– Generalno informacije o pandemiji pratim putem interneta. Pravim rigoroznu selekciju gde i šta ću pročitati. Razgovaram sa prijateljima i saradnicima i stičem utisak da oni kroz istu nevolju prolaze na jedan značajno relaksiraniji način.

Pozorište je umetnost u koju se u Nemačkoj mnogo ulaže. Koliko i kako?

– Tako što neko istinski shvata značaj kulture u okvirima moderne države u 21. veku. Neke su države okrenute isključivo „sportskim aktivnostima“, dok neke šire sferu uticaja i kulturom. To vidim kao pitanje obrazovanja i dobrog ukusa. Koliko? Odgovor na to pitanje dolazi od odgovora na pitanje kako.

Šta srpskom pozorištu nedostaje da bi dostiglo evropske, odnosno svetske produkcijske standarde?

– Nedostaje mu ono kako. Nije pozorište usamljena disciplina. Kultura i obrazovanje su odavno načeti našim domaćim prototipom virusa. Država je dužna da izdvaja novac za pozorište. Bez toga nema vrhunskih produkcijskih standarda. Ovde je sve preče od kulture. Tu nedostaje vakcina koja će raspetljati najgoru mešavinu recidiva samoupravnog socijalizma i umirućeg neoliberalnog kapitalizma.