Zlata Kocić: Na proveri je ljudskost, iznađi načine

Zlata Kocić, pesnik, prevodilac i esejista, objavila je deset knjiga poezije, brojne eseje i oglede, kao i veći broj prevoda sa ruskog. Upravo se pojavila njena pesnička knjiga Grumen.

Prethodile su: Rebro, Vazdušne freske, Lazareve lestve, Melod na vodi, Belo pule, Harmon... Prevodila je dela Puškina, Tjutčeva, Bunjina, Ahmatove, Cvetajeve, Pasternaka, Bulgakova, Brodskog...

Dobitnica je uglednih nagrada: Zmajeve, Žičke hrisovulje, Disove, Ramonda Serbica , Jefimijin vez, Zlatni krst kneza Lazara...

Pesme su joj prevođene na deset stranih jezika. Knjige izabranih stihova objavljene na francuskom – Le piéton au large (Pešak na pučini ) i na ruskom jeziku – Belo pule (Belый oslik).

Kako izgledaju Vaši dani u vreme epidemije koronavirusa?

– Kako se mora... U izolaciji. Ako doprinosimo obuzdavanju zla, neka bude tako, a oči u oči sa sudbinskim, globalnim. Skunjiš se i dodatno: niti si opipljivo koristan drugome, niti uistinu bezbedan.

Žalost sa svih strana; povrh svega to kako ljudi umiru, kako ih zatrpavaju. Nemoć da uistinu razaznaš uzročne, a tek posledične karike... Na proveri je ljudskost, iznađi načine. U najkraćem, u onome sam u čemu sam se zatekla.

Briga za bliske, njihova briga i pomoć. Rad, završno pročišćavanje pesničkog rukopisa, nastavak prevođenja jednog izvrsnog proznog dela. Dragoceni kontakti mejlom, telefonom, telepatijom. Najzad glavno: molitve. Dobri ljudi. Golubovi iza prozora.

Vaša knjiga Lazareve lestve je iz 2003, a kao da je ispisujete ovih dana, citiram deo: „Ja sam tačka na kugli zemaljskoj. Kužna. Ja sam i sama Kugla. Lazaret. Bila sam semenka, bila sunčani koprivnjak. Bila sam livada. Zašto sam sada karantin? Zar nije mi u utrobi pisano izbavljenje? Ko sad da čita i ko koga da izbavlja?“ U kakvim okolnostima su Vam došli ovi stihovi?

– Zna se to, došli s bombardovanjem 1999. Sa znamo kakvom zatrovanošću zemlje, vode, vazduha, na nesagledivi rok. Koja niti jeste niti može biti lokalna. Ako je ovo „Kugla, kužna“ tada moglo zvučati kao hiperbola, za kojom se poseže od muke, da bi bol i upozorenje bili čujniji, sada je, na ogromnu žalost i užasavanje, doslovna realnost.

Porazna, bespoštedna, nepojmljiva. Čelo udara u najbolnija pitanja. Dokle se može padati? Brišu se granice između dobra i zla, muškog i ženskog, rata i mira... Čovek se silno zaigrao, vršeći nečovečna nasilja nad prirodom, nad drugim čovekom i drugim bićima.

Zato je iznad svega dragocena svest o tome, svakog pojedinca. Molitve, dobre misli, ljubav, ljudi združeni u blagosti, u misaonoj energiji uzajamne zahvalnosti i blagodarenju za svaki zrak - to je ono što, uprkos svemu verujem, pomera ka opštem osvešćenju, bez kojeg i nema preokreta.

Vašu poeziju karakteriše istraživanje čovekovih unutrašnjih prostora. Da li stvarnost ljudima daje šansu za dublje poniranje u sopstveni univerzum?

– Spoljni uslovi nekad, kao sada, gotovo nametnu ubrzano poniranje, a i ono, zauzvrat, brže imenuje i biva delatnije. Poezija i nastaje i opstaje negde između spoljnih i unutarnjih svetova, otkrivajući koliko su uzajamno prožeti, zavisni, neodvojivi. To što zovemo stvarnošću naizgled je vidljivije i opipljivije, ali za tim prividom stoje sve zagonetke ovoga i onoga sveta.

To što zovemo unutrašnjim svetom nije mnogo drugačije: i kad izgleda da smo nešto dokučili, otvaraju se novi ponori. Rilke je imao dobar izraz: "Weltinnenraum" (unutarnji prostori sveta).

Poezija je kao neka prefinjena membrana, hiper senzibilna i prema unutrašnjem i prema spoljašnjem, porozna koliko treba, prozračna koliko može, sposobna da ogromnu zapreminu jednom zauvek skupi u minijaturu i potom pulsira u oba smera, zrači u mnoštvo smerova.

Ovo podseća na minijaturu iz Vaše najnovije, upravo objavljene knjige Grumen: „Odavde do neba, svako ima svoga. Koža - dušu. Duša - Boga.“

– Da, koža kao važna karika u lancu, bitan stupanj na lestvama. Koje nikakav karantin ne može da omeđi. Štaviše, on sam, kao svojevrstan prinudni oklop, u neku ruku kao da postaje i nekakva veštačka „koža", prostranija od naše, a ujedno i krajnje sužen spoljni svet. I nije, naravno, sva nevolja u tome što trpimo taj keson.

Nevolja je što je on bolan, jer smo, saosećajnom svešću, u isto vreme, ako ne i u većoj meri, napolju, gde se šire strahovi i strahote, pomor koji ne možemo da sprečimo. Bili smo već, pod ne tako davnim bombama, u sličnom bubnju: koji se vrti i ne zna se koja će loptica ispasti.

S tim što loptica u igri na sreću, ispavši, može da donese i dobitak, a ovde je dobitak ostati u bubnju, reklo bi se.

A kakav je to jadni dobitak, ako znate da stradaju, da mogu nastradati drugi? To su ti novi paradoksi, apsurdi, da ne kažem i oblici ratovanja, šta li. Ali to je i „breg za razmišljanje“, kako nam i stoji u istorijskoj toponimiji.

Ili, još bolje: to je i provizorna kelija: molitve nas umivaju da možemo pred ljude i pred Boga.

U njima, prvi si na preispitivanju sebe, ali poslednji na „spisku želja": svi drugi su ispred! Zlo igra prljave igre, naše je da se čistimo. Kad se već toliko zahuktalo i preteralo svaku meru, onda - neka svako od nas očuva svoje dobro i priloži ga na drugi tas, te i time da potpomognemo prevagu u koju verujemo: ta nas vera i drži.

Prostori duše je naziv Vaše nove knjige poetske proze. Šta se trenutno dešava u prostorima Vaše duše?

– Na književnom planu, sada me zaokuplja novi, međužanrovski oblik, najneposrednije se nadovezujući na upravo završen i predat pesnički rukopis, kao što se taj rukopis nadovezuje na upravo objavljeni Grumen, a sve to - na Prostore duše («Povelja», 2019): to je poetska proza, iz biblioteke koja neguje zapise povodom poezije u nastajanju, autopoetičke, i naslov je došao iz samih tekstova.

Ali moram da kažem da je podloga svemu tome – briga o duši. Sačuvati dušu je imperativ svakog vremena, dana, sekunde, a ova sadašnja globalna nevolja zategla je i taj konac nad opasnim ponorom.

Zvučna jezička slika Vaše poezije dotiče sudbinu našeg naroda, nasleđa, jezika, naše kulture. Da li je poezija jedan od sigurnih načina za čuvanje jezika?

– Da, poezija je sva od biranih, dragocenih a često zaturenih reči. Zbog čega je upoređena, još od Pindarovog doba, s pčelinjom, nepropadljivom hranom. Ona pokupi najbitnije, sažme, uznosi stožerno, ima poriv da najlepša zemna uzdarja obavije oko same sohe nebeske.

Nisu mala radost ni ta spontana sazvučja koja nekako dolaze sama, ni neka vrsta ponosa na naš jezik, na njegove mogućnosti, ako osetite da ste ih otkrili. Čar je u sklopovima reči.

One su same po sebi tajna, dolaze iz velikih dubina ljudskog pamćenja, donose neke čudne energetske naboje, nisu tu po sredi samo značenje i zvuk. U njihovom iznenadnom doticaju kao da dolazi do isijavanja nečega što je bilo dugo zapreteno i čekalo upravo takvo nekakvo srećno oslobađajuće okrznuće.

Jedna od takvih varnica učinila je da malenom jezičkom igrom, udvojivši koren koji se posle pokazao prisutnim širom zemnoga šara, načinim reč za koju sam mislila da je prosto moja kovanica, ali se ispostavilo da je drevna.

Šta se sve u njoj sadržalo, otvorilo, zavrtelo...kuda me je sve vodila...šta se iz nje izrodilo – eto, ta fascinacija trajala je osam godina i otisnuta je u stihove knjige koju sam upravo poslala redakciji.

U prvoj knjizi, Klopka za senku, imate stih: „Držim se čvrsto za sunčev zrak." Za šta čovek sada da se uhvati, kako sebe da sačuva u ovakvim trenucima?

– Zrak jeste vrhunski dar, i lekovit i spasonosan, ali, naročito u ovakvim momentima, po mom osećanju, prvo što čovek treba da se zapita jeste – da li je dostojan dara koji oličava idealnu čistotu.

Da li je, i u kojoj meri, spreman na samopreispitivanje, a ono vodi pročišćenju, preduslovu bilo kakvog upodobljenja s idealom. Eto u tome ja vidim mogućnost da se sačuvamo, skidajući sa sebe i iz sebe sve što se nalepilo i uvuklo da taj stožerni naš zrak premaže nečim čađavim.

Jedna od tema koja Vas okupira je vaskrsenje. Možemo li sve što se danas na planeti dešava posmatrati kao priliku za vaskrsenje čovečanstva?

– Čovečanstvo jeste na velikom ispitu. Da li je danas prevaga zla tolika kolikom je ono samo prikazuje? Ili je više onih koji se uzdaju u ljudskost, u dobrotu, svetlost i ljubav kao u načela na kojima opstajemo, kao u ideal čistote?

Čovek jeste podložan „kvaru“, ali mu je urođena i mogućnost preporoda. Život i vidim kao niz preporoda.

Preobraženje – kao princip svojstven svemu oko nas. Vaskrsenje – kao najveću nebesku tajnu i najlepšu, najsmisleniju zemaljsku utehu i nadu.

Na taj smer, na taj Prelazak, pojedinačni i opšti, ukazuje teologija, ali brigu o duši s njom deli i poezija. Koja je sva od detinje čistog, sva od istinitog, otud i njena težnja ka apsolutu. Kakvu čuvaju i Pesma nad pesmama, i ostali drevni stihovi uz koje se u hramovima nedeljom, po čemu nedelju i zovemo malim vaskrsenjem, to sećanje obnavlja.

Svakom je data sloboda da se o to ogluši, i oglušuje se već dugo i uveliko. Ali u svakom je ugrađena ona kazaljka ljudskosti, i on oseća kad je prekardašio. Čak ako i u pohlepnoj gomili već sasvim pogubi sve kompase, ostaće taj signal u njemu kao što čovek koji izgubi ruku i dalje oseća bol u njoj.

Ostaće u njegovoj blizini neko dobar, postiđujuće dobar. Što pogubnija ljudska bahatost, to strašnija opomena, kao ovo nama, da se trgnemo kao nikad dosad. Vaskrsenju prethodi stradanje, znamo, davno nam je pokazano.

Ne možemo znati u kojoj meri, ali je na nama da shvatimo da to i od nas zavisi. Od svakog od nas. Čuvajmo dušu.