Siri Hustvet: Svet se odjednom smanjio

Siri Hustvet živi u Bruklinu, mirnom predgrađu Njujorka, danas najugoženijeg američkog grada od pandemije virusa korona. Kao i svi stanovnici Velike jabuke, provodi vreme u izolaciji koja joj, kaže, pada manje teško nego ostalima, jer godinama radi „od kuće“ i to po uhodanoj rutini – pet sati pisanja, četiri sata čitanja, a zatim ostale aktivnosti. Kaže da joj u ovoj izolaciji koju provodi sa svojim suprugom, slavnim američkim romanopiscem Polom Osterom, najviše nedostaju društveni život i prijatelji.

„Promene u mom životu su male kad ih uporedim sa promenama kod drugih ljudi: kod onih koji su ostali bez posla, zdravstvenim radnicima koji rade bez odgovarajuće zaštite, kod onih koji žive sami, da i ne pominjem ljude koji su teško oboleli i umiru po bolnicama dok njihove porodice koje ne mogu da budu uz njih. Zato ne mogu da se otrgnem snažnom utisku da se sve promenilo, a moja svakodnevica, nekada ispunjena željnim iščekivanjem svakog novog dana, sada je prožeta nekakvom zlom slutnjom i nespokojem“, kaže Siri Hustvet u ekskluzivnom razgovoru za RTS.

Da li vam samoća, koja je svakom piscu neophodna, izgleda drugačije otkako je epidemija uzela maha? Može li se nekako uporediti osama umetnika sa samoćom na koju smo svi ovog proleća primorani?

– Činjenica je da smo svi mi i spolja i iznutra društvena bića. Možda je nekom ko redovno provodi više sati sam lakše da podnese ovu nametnutu izolaciju. Verujem da čak i oni koji iz svega ovoga izađu bez većih gubitaka (smrt bližnjih ili životna radost koja je zauvek izgubljena) nikad neće zaboraviti ovu epidemiju. Sećaće je se kao vremena u kojem im je u nepodnošljivoj meri bilo uskraćeno sve ono što vole ili, pak, kao vremena novih spoznaja i neočekivane kreativnosti.

U svojim romanima ali i u stručnim knjigama bavite se temama iz oblasti psihijatrije i neuronauka. Pišete o nekim duboko ukorenjenim ljudskim strahovima i strepnjama koji u određenom trenutku u životu dovode do pojave ozbiljnih psihičkih problema ili lomova. Čini se da ne možemo znati šta će se desiti sa našom psihom kad sve ovo bude bilo iza nas...

– Ovo nije prvi put da je jedna epidemija uzrok straha i izolacije. Epidemije kuge u Evropi donele su strah i smrt. U prologu Dekamerona, Bokačo opisuje različite reakcije na kugu. Pandemija španske groznice 1918. godine odnela je pedeset miliona ljudskih života. Tada, kao i sada, ljudi su reagovali na različite načine.

Zašto neki ljudi užasavajuće događaje prežive pokazujući neverovatnu snagu a drugi ne, ostaje psihijatrijska i neurološka misterija, premda neke pretpostavke postoje. Niko ne zna kako će svet izgledati posle virusa korona. Neke zemlje su u ovoj borbi uspešnije od drugih. Mi smo, u Americi, podbacili jer odluke donosi pogubno loša i nesposobna Trampova administracija. Nadam se da će ovo biti prilika za nas kao državu da se prisetimo toga ko smo.

Njujorške avenije, kao i gradovi širom sveta, podsećaju na scenografiju iz postapokaliptičnih filmova. Takve slike smo viđali u naučnoj fantastici ili u distopijskim romanima... Možete li da zamislite kako će književnost i uopšte umetnost izgledati posle ove pandemije?

Ono što je izvesno – svet se odjednom smanjio, svi smo ugroženi i smo svi zajedno u ovome. Ako planeta opstane, a trebalo bi da preživi ovu pandemiju, opstaće i ljudska mašta, ta sposobnost da zamišljamo i ono čega nema. Ljudska kreativnost je davnašnja tekovina.

Pomenuli ste postapokaliptične filmove i naučnu fantastiku. Oni su, baš kao i paleolitski crteži i skulpture, plod ljudske mašte. Verujem da će ova pandemija poslužiti kao inspiracija za mnogobrojna umetnička dela – dobra, loša i osrednja...