Tanja Mandić Rigonat: Zanima me šta se dešava iza leđa virusa

Rediteljka u izolaciji. Šta to znači i kako u Vašem slučaju izgleda?

– Prve dane izolacije sam prespavala. Možda zbog umora posle rada na predstavi Dabogda te majka rodila, a možda je to bilo ono klasično negiranje problema kroz bekstvo u san. A onda sam se probudila iz tog stanja kao prilično racionalna i praktična osoba.

Ne znam šta je duboko u meni i šta će izaći iz mene kad sve ovo prođe, koliko potiskujem strahove, ali do sad nisam imala napade panike. Čitam, gledam filmove, vežbam, idem u virtuelne šetnje po muzejima, telefoniram, dopisujem se sa prijateljima i smejem se porukama koje kruže. Lekovitost humora je ogromna..

Pomeren mi je početak proba na novoj predstavi u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci. Pravila sam podelu gledajući snimak audicije. Rediteljski deo mene funkcioniše u postavljanju pitanja u čijem smo filmu trenutno, ko ga je režirao – priroda ili čovek? Da li smo u jednom velikom eksperimentu morbidnog, patološkog, ciničnog, nevidljivog scenariste ili smo u igri slučaja za koji nismo bili planetrno spremni, onako ušuškani u velikoj iluziji o civilizacijskoj superiornosti.

Gotovo čitav svet je u izolaciji i u opasnosti od opake bolesti. Preko noći se sve promenilo. Kako razmišljate o svemu tome?

– Sve što nam se događa opisao je Alber Kami u romanu Kuga, i taj roman, koji sam ranije doživljavala kao egzistencijalističku alegoriju, sada, kad sam ga ponovo čitala, doživela sam kao hroniku sadašnjeg trenutka davno napisanu. Hroniku situacija, postupaka, pitanja koja postavljamo o individualizmu, slobodi pojedinca, opštem dobru, solidarnosti. Lekar, glavni lik u romanu služi ljudima, pacijentima. U službi je životu.

Možda je ovo prilika da svi budemo kao taj lekar, da služimo svemu onome što osnažuje život. Možda će ova situacija dati šansu jednom boljem svetu, a možda će sve ovo biti samo uvod u jedan opaki totalitarni poredak planetarnih razmera. Želim da verujem u prvi scenario. Ovaj virus demaskira bolesti sistema, jednog sveta postavljenog naglavačke kao vrsni analitičar. Ne znam da li stvarnost kopira umetničke i filozofske fikcije, da li je sve što živimo ostvarena distopija, fikcija koja je okupirala realnost. Pošto je ovo i medijski eksponiran virus koji je potopio sve druge teme, zanima me šta se dešava iza leđa virusa.

Kakve pouke možemo da izvučemo kada sve ovo jednom prođe?

– Kad sve ovo jednom prođe – lepo zvuči. Ali neka prvo prođe. Kuga u romanu traje od proleća do zime, kako se iznenada pojavila, tako je iznenada i nestala. Posle kuge, ljudi koji su živeli u izolaciji imali su potrebu da se snažno zagrle, ljube, vole, druže. Ovo što je sada preventivna socijalna distanca nadam se da neće ostati kao neki trajni tik .

Dva dana pre premijere predstave Dabogda te majka rodila koju ste po romanu Vedrane Rudan režirali u Ateljeu 212 je sve stalo. Koliko ta predstava ima veze sa ovim što ovih dana živimo?

– Predstava je preispitivanje odnosa majka-ćerka, roditelj-dete, suštinskog odnosa i ta tema se ne meri aršinima trenutka, jer pripada korpusu svevremenog.

Pozorišta svoje predstave ovih dana prikazuju preko društvenih mreža. Par hiljada ljudi je u direktnom prenosu na jutjub kanalu Narodnog pozorišta gledalo snimak predstave Ivanov koju ste režirali po Čehovljevom komadu. To je jedna takođe nova situacija i neobičan fenomen?

– Sada ljudi imaju više slobodnog vremena, i onlajn repertoari donose im u domove mogućnost da vide predstave za koje možda nisu imali ni vremena ni novca da ih vide. Gledanost predstava svedoči o potrebi ljudi za umetnošću.

Ali, pozorište traži publiku, živu reč, direktan kontakt, zajedništvo... kakva je to umetnost?

– Pozorište je neposredna, živa razmena, zajedničko disanje umetnika i publike. Ono je umetnost trenutka koja idealno imitira prolaznost života. U pozorištu je trenutak neponovljiv, a na snimku on postaje večnost. Kroz komentare publike na fejsbuk stranici Narodnog pozorišta dobijamo povratnu reakciju koja je dragocena.

Šta umetnost znači u ovakvim okolnostima?

– Utočište. Eros. Eskapizam. Zavođenje i kroćenje straha od smrti i bolesti. Način života. Želim da verujem da je ovo i neka vrsta kulturne revolucije, koja će ostaviti traga u svima nama. Ovo je I situacija koja potvrđuje da umetnost nije tek privezak na ključevima života, već dubinska potreba čoveka, kao potreba za ljubavlju i slobodom.