Kako je zastrašujuća muzika iz filma „Psiho“ zauvek promenila film

Vrišteće viole koje zvuče kao da izlaze iz klanice. Udarne bas note, koje polako smanjuju brzinu i kao da imitiraju otkucaje srca žrtve. Ako izuzmemo muziku kompozitora Bernarda Hermana za film Psiho reditelja Alfreda Hičkoka, koji ovog meseca puni 65 godina, može se reći da ovaj horor film iz 1960. godine ne bi imao isti uticaj na živce gledalaca.

Posebno je ključna oštra muzika koja prati scenu kada je plavuša Merion Krejn (Dženet Li), nedugo nakon što se prijavila u motel, napadnuta iza zavese za tuširanje i ubijena. Kasnije se ispostavlja da je ubica vlasnik motela, Norman Bejts (Entoni Perkins), obučen kao njegova mrtva majka.

 „Ta muzika je sve“, smatra Rejčel Zefira, filmska kompozitorka. „To su ptice, to su pčele, i to su glasovi u pozadini vaše glave.“

Projekat je od samog početka delovao loše organizovan, jer su rukovodioci Paramaunta (koji su producirali prethodnih pet Hičkokovih filmova) pokazali malo interesovanja, nisu mu dozvolili da ga snima na njihovom placu i samo su ga distribuirali umesto da ga sami produciraju. Ali uprkos oskudnom budžetu, Hičkok je dokazao da svi greše, i za to je delimično mogao da zahvali Hermanu i njegovom talentu za stvaranje kompozicija koje su scene podizale na nove visine.

„Psiho svakako nije bio loš film pre nego što je za njega napisana muzika, ali mu je nedostajala napetost“, objašnjava Stiv C. Smit, autor nove knjige Hičkok i Herman: Prijateljstvo i filmska muzika koja je promenila kinematografiju.

Herman je potom dao filmu preko potreban podsticaj napisavši muziku za orkestar od 50 gudačkih instrumenata, što je označilo „povratak čistoj ledenoj vodi“, kako je kompozitor to opisao za časopis „Sight and Sound“.

U slučaju najpoznatije scene, ovo je rezultiralo horom psihološki uznemirujućih, visokih vriskova zbog kojih prestravljena publika više nije videla tuš kao bezbedan prostor. „Pre scene tuširanja, mnogi muzički znaci imaju depresivnu notu i nisu baš toliko glasni“, objašnjava Smit. „Ali odjednom, sa scenom tuširanja, violine pojačavaju i vrište životinjski. Ovo stvara pametnu vezu sa Normanom Bejtsom, koji preparira ptice.“

Herman je naterao Hičkoka, koji je u početku bio odbojan, da gleda sekvencu tuširanja  sa i bez njegove muzike. „O da, moramo je koristiti!“, složio se Hičkok. „Ali mislio sam da ne želite moju muziku ovde?“, sarkastično je odgovorio Herman, pre nego što se reditelj podsmehnuo: „Dečko moj, neprimerena primedba.“

To je anegdota koja odražava vatreno partnerstvo para. Njihov kreativni savez je dosledno rezultirao filmskom muzikom koja gledaocu daje osećaj kao da je zarobljen u mračnom unutrašnjem dijalogu likova, upoznat i sa njihovim najromantičnijim snovima i najbeznadežnijim noćnim morama (videti Vrtogavicu).

Zefira opisuje muziku koja se svira kad god se Norman Bejts pojavi na ekranu kao „potištenu i anksioznu“, za koju kaže da „tera vas da osećate tugu za ubicom. Znam da je pre nego što je napisao filmsku muziku, Herman uvek čitao roman na kojem je film zasnovan i proučavao literaturu, tako da je njegova muzika bila empatičnija. Svaka nota koju je Herman svirao imala je značenje“.

Poreklo Hermanovog genija

Strastveni čitač iz detinjstva, Herman (ili Beni, kako su ga zvali prijatelji) provodio je većinu svog slobodnog vremena strastveno raspravljajući o tome da li je književnost ili muzika najveća umetnička forma. Muzika je na kraju pobedila, a Herman je već sa 13 godina pobeđivao na takmičenjima u klasičnoj muzici.

Nakon što je studirao na Univerzitetu u Njujorku kod legendarnog kompozitora Persija Grejndžera, jedna od Hermanovih prvih profesionalnih uloga kao studijskog muzičara bila je za Si-Bi-Es radio.

Na Si-Bi-Esu je radio sa Orsonom Velsom, osvojivši njegovo poverenje radio adaptacijom Rata svetova iz 1938. godine, koja je bila toliko realistična da su neki slušaoci verovali da signalizira pravu invaziju vanzemaljaca.

Zatim je postao očigledan izbor za muziku za Velsovo remek-delo iz 1941. godine, Građanin Kejn. Rad na stotinama radio-drama naučio je Hermana kako da stvara kompozicije koje dočaravaju slike, a takođe ga je naučio i moći dugih pauza: koristio je tišinu kao još jedan instrument za izgradnju neizvesnosti.

Profesionalno, Herman je bio poznat po vatrenom temperamentu i, kako je njegova ćerka Doroti rekla Njujork tajmsu, „nije trpeo budale“. Pa ipak, Smit želi da naglasi da je muzičar bio manje ćudljiv nego što govori njegova reputacija.

Do 1960. godine, Herman je već bio veliko ime u filmskoj industriji; štaviše, on i Hičkok su već zajedno snimili pet značajnih filmova (Nevolje sa Harijem, Čovek koji je previše znao, Pogrešan čovek, Vrtoglavica i Sever-severozapad) i razvili besprekornu hemiju. Ipak, Smit veruje da je Psiho bio produkcija u kojoj je Herman ponovo oživeo umornog reditelja.

„Hič se plašio da je napravio grešku snimajući tako jeziv materijal – nešto što su mu mnogi savetovali da ne radi“, objašnjava Smit. „Ali Herman je naterao Hičkoka da se ponovo zaljubi u projekat. Herman je kasnije rekao da je napisao muziku za Psiho za gudački orkestar kako bi stvorio „crno-beli zvuk koji bi upotpunio crno-belu fotografiju.“

Osim što je pomogao da film Psiho postane veliki hit za Hičkoka (zaradio je 32 miliona dolara uz budžet od 800 hiljada dolara), Herman je video kako njegova muzika struji kroz popularnu kulturu na mnoge druge neočekivane načine.

Producent Džordž Martin je zasnovao svoj aranžman za gudačke instrumente u pesmi „Bitlsa“ Eleanor Rigby iz 1966. godine na Hermanovoj muzici za Psiho. „Džordž je želeo da unese malo te drame u aranžman“, jednom je objasnio Pol Makartni za Bi-Bi-Si.

Raznovrsno nasleđe Hermanove muzike

Centralnu temu filma kasnije su semplovali i desetine drugih umetnika. Možda najuzbudljiviji primer je singl repera Baste Rajmsa iz 1998. godine, Gimme Some More. Prema rečima hip-hop producenta i savremenog klasičnog kompozitora Majkla Vinsenta Volera, Hermanovu muziku za Psiho vole reperi.

„Herman je znao kako da lupuje ove male nihilističke fragmente i postane majstor ponavljanja. U mnogim aspektima, način na koji je dirigovao filmsku muziku bio je sličan načinu na koji rep producenti seckaju bitove.“

Voler kaže da Psiho nije promenio samo horor, već i šire kinematografsko pripovedanje: „Muzika iz Psiha je referenca kad god želite da izgradite napetost i jasno je da je Džon Vilijams bio inspirisan Psihom za svoje bas note nalik stalkeru za film Ajkula. Kad god čujete jezive violine u horor filmu ili osetite da je filmska muzika postala nezavisan lik, onda se sve to može pratiti do Psiha.“

Kreativni odnos između Hičkoka i Hermana završio se na filmu Pocepana zavesa iz 1966. Prvi je bio ljut što je drugi tvrdoglavo odbijao njegova naređenja da napravi ogoljenu pop muziku, insistirajući umesto toga na korišćenju 12 flauta, 16 horni, devet trombona, dve tube, osam violončela, osam basova i dva kompleta timpana. Herman je otpušten, ali to nije uništilo njegovu karijeru, i sve do smrti od srčanog udara 1975. godine kompozitor je ostao inovativna snaga.

Posebno, kasna saradnja sa mladim Martinom Skorsezeom na filmu Taksista iz 1976. godine osigurala je Hermanovo muzičko nasleđe. Sarađujući sa saksofonistom (muzičarem Ronijem Langom), komponovao je zadimljene, vazduhom prožete džez note koje su toliko živopisne da možete zamisliti smog kako se diže kroz pukotine menhetnske kanalizacije.

Skorsezeov film takođe nudi zaista zaokružujući trenutak sa filmom Psiho: na samom kraju filma Taksista, Herman citira temu od tri note iz ranijeg filma, Madhouse. „Rekao je svojoj ženi Normi da je to uradio jer je želeo da kaže publici da će Trevis Bikl iz filma Taksista ponovo počiniti nasilje“, objašnjava Smit.

Među Hermanovim izuzetnim radovima, muzika za film Psiho i njeni aranžmani za violinu ostaju očigledan vrhunac. To je jedna od retkih partitura koje je Herman ponovo snimio, jasan znak ponosa, i ostaje savršen primer kako muzika može da uzdigne film. Ili, kako je to rekao sam Herman, u jednom od svojih poslednjih intervjua: „Kompozitor piše partituru za film i daje mu život. Kao što čovek ode kod lekara, kaže: 'Umirem', a lekar ga izleči.“