„Nobelovac“ – serija koja nas vodi u svet viđen Andrićevim očima

Gošća Beogradske hronike, Jelena Mijović, koscenaristkinja serije Nobelovac ističe da pored toga što se podrazumeva da su ona i njen kolega, koscenarista, Ivan Velisavljević, kao i ostali koji su učestvovali u radu na scenariju, poznavali dobar deo literature Ive Andrića, ali da su se ponovo vraćali njegovom delu.

„Bile su tu i razne biografije Andrićeve, intervjui, onda su to bila sačuvana pisma, takođe sveske koje Zadužbina Ive Andrića velikim delom i objavila. Knjiga Žanete Đukić Perišić koja se bavi i odnosom Andrićevog privatnog života i likova iz njegovih dela, ali takođe i poslednja knjiga, Nebo nad Beogradom, o periodu koji je Andrić proveo u Beogradu“, ističe Mijovićeva

Dragocen izvor je bila i dokumentarna TV serija Televizije Beograd koju je režirao Goran Marković u kojoj su sagovornici bili ljudi koji su poznavali Andrića u periodu dok je živeo u Višegradu i Sarajevu.

Koliko u seriji ima fikcije, a koliko dokumentarnog scenarisktinja kaže da je teško odrediti, ali da sve što je fikcija u osnovi ima dokumentarnu podlogu.

„Znači, gde god smo našli neki detalj u nečijoj izjavi, u nekom dokumentu, to smo razvijali dalje. Na primer, neko je rekao kako je Andrić u mladosti kad je bivao u poseti u kući nekih svojih prijatelja, đaka u gimnaziji u Sarajevu, uvek je sedeo pored peći jer mu je bilo hladno. I onda od toga se, recimo, i ta nit negde vuče“, objašnjava gošća Beogradske hronike.

Glumac Vladan Gajović, koji u seriji tumači lik Rodoljuba Čolakovića, bliskog prijatelja Ive Andrića, navodi da ga je najviše iznenadilo saznanje da su njih dvojica bili tako bliski i koliko toga je Čolaković učinio kako bi pomogao Andriću, pogotovo posle rata.

„Jer mnjenje je bilo da 'dok smo mi krvarili po šumama, on je sedeo i pisao'. Pa je trebalo sve to sprečiti da ne ode tamo gde je moglo da ode, kao što je većini otišlo“, ističe Gajović.

Priznaje da je teško tumačiti ulogu poznatih ličnosti kojih se mnogi i danas živo sećaju, ali da mu je bilo vrlo interesantno i da više voli da tumači istorijske ličnosti nego fiktivne likove.

„Meni je baš zanimljivo bilo, jer sam mnogo saznao novih stvari koje nisam ni ja znao, a mislim isto tako da će i publika i o Andriću, i o njihovom odnosu, i o Milici, i o svima njima zajedno“, dodaje gost Beogradske hronike.

Kako bi pronašla tu tananu razliku između privatnog, onoga što treba pokazati i onoga što nije bitno, Jelena Mijović naglašava da joj je najpre trebalo vremena da upozna Andrića kroz sve raspoložive izvore, a zatim da ga razume na ljudskom planu.

„Jer mnoge su stvari koje ja na prvo čitanje, posebno njegovih pisama i biografskih podataka, nisam baš do kraja mogla da razumem. Imala sam isto neka pitanja, kao i ljudi u vremenu u kome su živeli sa njim, nedumice i tako dalje“, kaže scenaristkinja.

Na kraju misli da je uspela da nađe taj put i da posmatra svet malo i njegovim očima, s obzirom na to da je Andrić bio vrlo inteligentan, jako delikatan i privatnost je izrazito držao za sebe.

„Hajdeger recimo ima to nešto što se zove tu bitak. To je čovek koji je svakog trenutka svestan konačnosti sopstvene egzistencije i smrti. E sad, kad imate pisca koji je svakog trenutka svestan da danas je kraj, tako on bukvalno paralelno živi neku istoriju koja će ostati iza njega. I jako je pažljivo podatke o svom privatnom životu čuvao i trudili smo se da ispratimo tu njegovu delikatnost“, naglašava Jelena Mijović na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.