Amazonovim „Prstenovima moći" nema pomoći

Najnovija adaptacija književnih radova Dž. R. R. Tolkina najavljivana je kao najskuplja serija svih vremena i novo remek-delo inspirisano pričama o Srednjoj zemlji.

Priča vezana za legendarijum profesora koji je čitav život posvetio njegovom pisanju i skoro milijardu dolara budžeta obećavali su mnogo.

Ubrzo po izlasku prve sezone 2022. godine, kritike gledalaca su pogurale i utrošeni novac i "Prstenove moći" da potonu zajedno sa ostrvom Numenor oko kojeg se radnja u ovom ostvarenju delimično i odvija.

Serija, zamišljena pre svega da zadovolji kriterijume popularnosti nije naišla na odobravanje fanova imaginarijuma koji je sredinom prošlog veka stvorio Tolkin. Doduše, zbog načina na koji je nastajala, u startu je bila osuđena na propast.

Nikola Popević, urednik filmskog programa RTS-a po izlasku druge sezone ističe da je još uvek reč o katastrofalno lošem ostvarenju i da su pored nedoraslih scenarista za ovakav projekat i glumci ispod proseka.

"Utisak ove sezone u odnosu na prvu je potpuno isti. Reč je o katastrofalno lošem ostvarenju i kulminaciji zablude da se otkupom autorskih prava na slavna dela i/ili likove automatski kupuje i već postojeća baza poštovalaca koji će postati konzumenti bilo čega što im se servira", kazao je Popević za Internet portal RTS-a.

Dodaje i da ovakav debakl "Prstenova moći" naročito ne bi trebalo da čudi jer je Amazon kompanija koja se prevashodno bavi trgovinom i produkcija im je sporedna poslovna aktivnost.

"Ako bismo potpuno ogolili situaciju, Amazon je uložio veliki novac u autorska prava i 'pakovanje' (dizajn, specijalni efekti, itd), dok je ono 'unutra' od sporednog značaja dokle god je celokupno poslovanje platforme Amazon prime zadovoljavajuće", precizirao je.

Dopune i smernice koje nisu tumačene dobro

Ova kompanija je otkupila prava na dopune i priloge, romana "Gospodar prstenova" po kojem je početkom dvehiljaditih Piter Džekson i snimio originalnu trilogiju koja se sa ukupno 17 osvojenih Oskara smatra za najbolju svih vremena.

Ove dopune treba posmatrati kao smernice za kreiranje kompletne priče, što bi zapravo bila povoljna stvar jer bi tada autori mogli da je usmere u pravcu u kojem su je zamislili. Ipak, jedine slobode koje su iskoristili bile su da se oskrnavi sama radnja, kao i njeni likovi, prevashodno vilenjaci.

U filmovima Pitera Džeksona predstavljeni su baš onakvima kakvima ih je Tolkin i zamislio. Portretisani su kao bića moći i elegancije. Podsećali su na ljude, bili su izuzetno visoki, blede puti i duge kose, nisu bili podložni starenju, nisu imali fizičke mane, zračili su smirenošću i trezvenim razmišljanjem. 

U "Prstenovima moći" su zarad političke korektnosti i "woke" kulture predstavljeni kao obični ljudi sa šiljatim ušima, različitih boja kože i frizura, sa ciljem da svaki gledalac može da se poistoveti sa likom koji se pojavi na malom ekranu.

To zapravo i ne bi bio toliki problem, da sam autor striktno nije opisao njihov fizički izgled.

Nažalost, nisu samo njihove telesne pojave pogrešno protumačene. Jedna od najvećih zamerki je na lik Galadrijele, protagoniste serije.

Tolkin ju je prikazao kao vilovnjakinju natprosečne visine, blagih crta lica, velike moći i još veće mudrosti, a njen lik u filmskoj trilogiji više je nego odbranila Kejt Blančet.

U "Prstenovima moći" daleko je od svega toga, štaviše, lik joj je u potpunosti izmenjen. Prikazana je kao nezrela tinejdžerka koja ne može da kontroliše temperament iako u vremenu odigravanja radnje ima više hiljada godina. Da nesreća bude veća, zamišljena je kao ratnica, borkinja i "zapovednica severnih armija", šta god to one bile.

Bolje nije prošao ni Gil Galad, visoki kralj Noldorskih vilenjaka i poslednji svoje loze kojeg su krasile sve vrline. Poistovećen je sa trgovcem i političarem koji je spreman da manipuliše drugima kako bi došao do cilja. 

Pojavljivanje likova koji ne postoje ili im nije mesto tu

Harfuti (hobiti) Nori i Popi koji prate "stranca" čarobnjaka koji nije, ali jeste Gandalf ubačeni su da budu asocijacija na Froda i Sema koji su na identičan način sledili Goluma, a koje čarobnjak simpatiše kao što je to i Mitrandir (Gandalfovo vilenjačko ime) radio.

Hobiti nisu bitni za dešavanja u drugom dobu, u kojem je radnja i smeštena, dok se Gandalf tada još uvek nije ni pojavio u Srednjoj zemlji, jer se prvi trag o njegovom postojanju javlja tek početkom trećeg.

Sauron, glavni antagonista u "Gospodaru prstenova" prerušio se u čoveka Halbranda koji je lutao kako fizički tako i u građenju lika tokom sezone.

Da se serija ne drži kursa potrudio se lik Adara, koji predstavlja prvog orka kojeg je mračni gospodar mučio i izopačio napravivši ga orkom. Lik kao lik zamišljen je dobro, ali njegova uloga nema nikakvog smisla, no o tome kasnije u tekstu.

Tehnički detalji koji nemaju mnogo smisla i "žuljaju oči"

U seriji postoji previše likova i svaki od njih priča svoju priču. Iz tog razloga su nepovezane i nemaju nekog smisla. Kamera se iz trenutka u trenutak seli na novu lokaciju ne dozvoljavajući gledaocu da obradi informacije koje je primio sekundama ili minutima ranije.

Konjica stiže u pravi čas za obračun dobra i zla. Poznati filmski segment korišćen je i u samoj trilogiji u "bici kod Helmovog ponora" i "borbi za Minas Tirit na Pelenorskim poljima".

Ono što razlikuje ovakve scene u ova dva ostvarenja je što su u "Gospodaru prstenova" likovi znali gde su se uputili, dok je u seriji ključno bilo samo pojavljivanje koje je proizišlo na sreću nakon lutanja.

Putovanja, u ovom slučaju "teleportacija" još je jedan segment koji je loše urađen. Stvaraoci serije se nisu potrudili da prikažu razdaljinu koju protagonisti prelaze, pa se stiče utisak da hiljade kilometara i put preko čitavog kontinenta prođu u gledaočevom treptaju oka.

Većinu razlika u seriji kreatori su predstavili kao autorske slobode, a kao glavni argument za iste navodili su da u knjigama nigde ne piše da to tako nije bilo.

Ono što takođe nije bilo ni u delima, ni u Džeksonovoj trilogiji su loši dijalozi koji se trude da zvuče autentično, ali ih to čini samo dosadnim i u velikom broju slučajeva suvišnim.

Malo je toga bolje u drugoj sezoni

Bar po priči autora nakon prikazivanja prve sezone, činilo se da su uvažili kritike gledalaca i da će se potruditi da koliko toliko isprave "štetu" koju su napravili. 

Po izlascima trejlera to se i činilo, serija je izgledala autentičnije, scene borbe su bile dobre, scenografija je ponovo bila na vrhuncu, a nešto malo prikazanih dijaloga nisu zvučali glupo. Nažalost, to je samo bila dobro upakovana reklama, za proizvod koji je mahom ostao isti.

Na polovini druge sezone, jasno je da je pomak koji je napravljen jako mali, gotovo neprimetan.

Pokušaji da se lik Galadrijele donekle umiri, i upriliči vremenu i temi ostali su samo na tome jer u scenama u kojima zaista bar govorom i delima podseća na onakvu kakvu ju je Tolkin zamislio odudare od onakve kakvom je predstavljena u prvoj sezoni serije.

"Građenje lika" je takođe neizvodljivo jer konstantno ima promene ponašanja i temperamenta kao da boluje od bipolarnog sindroma.

Orci koji vizuelno izgledaju besprekorno, u drugoj sezoni još su više zalutali sa rute koju im je Tolkin davno odredio. Prikazani su kao porodična bića koja žele miran život, a ne kao devijantna i izopačena stvorenja koja znaju za sve osim za empatiju, te su stvorena sa jednim ciljem - da služe mračnim gospodarima uništavajući i pokoravajući zemlju i bića koja je naseljavaju.

Adar kojeg sam pomenuo ranije, zamišljen je kao njihov "otac", spiritualni vođa koji orke vodi kao hipike i jedino što želi je da u miru zapeva pesmu Džona Lenona "Give peace a chance", što je besmislica.

Problem "teleportacije" i brzog putovanja želeli su da reše kadrovima koji su sada ništa više do jasna kopija putovanja koje je imala "Družina prstena" u trilogiji.

Jedan od najmudrijih vilenjaka, najveći stvaratelj koji je ikada postojao, i sam tvorac prstenja, Kelebrimbor, prikazan je kao naivni i neuki kovač koji se zaljubljuje u Saurona i biva izmanipulisan na način na koji roditelji to rade sa malim detetom.

Urednik filmskog programa RTS-a ne vidi mnogo pozitivnih stvari

Urednik filmskog programa RTS-a Nikola Popević ističe da se nije mnogo toga suštinski promenilo i da serija nije napredovala.

Potvrđuje i da je serija stvorena za široke narodne mase: "Kada se umetničko delo i njegovi poštovaoci tretiraju kao roba i potrošači, nastane ovakva serija, a neuspeh se pripisuje nečemu što Amazon jedino ume da shvati kao industrijsku sabotažu. Odijum gledalaca shvata se kao orkestrirani napad na kompaniju i nastaju bizarne situacije gde se komentari cenzurišu, ocene štimuju, a kritičari vređaju i etikatiraju", primećuje urednik filmskog programa RTS-a.

Ističe da kreatori serije ili nisu dorasli zadatku ili ne poznaju Tolkinovu mitologiju dovoljno da bi se njome i bavili.

"Da bi ekipa uopšte bila u stanju da uvidi greške, ona mora najpre da zna svoj posao, što ovde nije slučaj. Šouraneri u svojim radnim biografijama nemaju bukvalno ništa, ambicije im ne manjka, a što je najgore očigledno je da su prema Tolkinovom izvorniku u najboljem slučaju ravnodušni i mitologiju poznaju veoma slabo, ako i toliko. Vide se samo pokušaji da se ide "na sigurno", što je još jedna od akutnih boljki modernih produkcija, pa onda "Prstenovi moći" imaju scene, replike i likove prekopirane, a ponegde i potpuno preuzete iz superiornijih adaptacija Pitera Džeksona. Što je najgore, vidljivo je suštinsko nerazumevanje likova, pa onda nejak glumački ansambl nije u stanju da iznese čak i ovakav ispodprosečan scenario", smatra kritičar.

Nešto jeste popravljeno, novi glavni likovi, vilenjak Kirdan i mistični Tom Bombadil ne izgledaju loše i dosadno kao oni koji su se na malom ekranu pojavili dve godine ranije, ali još uvek nisu dovoljno dobri da ostave pozitivan utisak.

"Tom Bombadil je po Tolkinovoj mitologiji jedno od najstarijih bića na svetu, moćan na teško pojmljiv način, a u "Prstenovima moći" vidimo ga u sceni neskriveno prekopiranoj iz 'Gospodara prstenova', gde spasava Gandalfa koji nije Gandalf i potom s njim vodi (što klinci kažu) krindž dijalog. Vilenjaka se i ne sećam, a to dovoljno govori", ističe Popević.

Popević dodaje da bi preporučio seriju, ali samo osobama koja ne poznaju suštinu dela po kojima je pisana.

"Preporučio bih samo ukoliko gledalac ne zna ama baš ništa o Tolkinovim delima i zamolio da čujem mišljenje, unapred zadovoljan odgovorom da je reč o lepo uslikanoj ali dosadnoj fantaziji, sa glupim dijalozima koji bi trebalo da zvuče mudro, prosečnim glumcima koje nema ko da uputi kako da glume bolje i napadnom političkom korektnošću koja ne donosi nikakvu pozitivnu poruku već samo doprinosi osećaju opšte konfuzije", zaključio je urednik filmskog programa RTS-a.

Vizuelno moćna i prazna

"Prstenovi moći" odaju utisak moćne serije, doduše kada su u pitanju scenografija, kostimografija i vizuelni efekti.

Priča je puna praznina, loših vremenskih tokova, ispresecanih radnji i zaista sporog tempa koji povremeno presecaju dobro odrađene akcione scene.

Serija je daleko skrenula sa Tolkinove putanje, i samo po glavnom nazivu i ponekim iskopiranim scenama podseća na slavnu trilogiju knjiga i bioskopskih adaptacija Pitera Džeksona.

Šou je daleko od kvaliteta filmova i šta god u budućnosti bude urađeno sa njim, a najavljena je najmanje još jedna sezona neće biti dovoljno da se spere gorak ukus koji je stvoren za ovih 12 epizoda.

Dobri kadrovi i vizuelni efekti, dovoljni su da zabave prosečne konzumente naučnofantastičnog žanra, ali ne i fanove pisca koji ga je tehnički stvorio.