Vim Venders: Od današnje kinematografije mi je muka

Vim Venders, nemački reditelj dobitnik Zlatne palme za ostvarenje Pariz Teksas i ove godine ima dva filma u Kanu. Smatra da u mejnstrim kinematografiji nedostaju nove priče.

„Muka mi je od toga“, kaže sedamdesetsedmogodišnji reditelj, arutor filmova Do kraja sveta (1991), Lisabonska priča (1994) i Buena Vista Social Club (1999), kao i velikog broja kratkih art-haus filmova.

„Osećam kao da su autori usmerili svu svoju kreativnost samo na to kako da nešto prerade, a ne kako da smisle nešto novo. Za mene to nije pripovedanje. Pravljenje rimejka nije pripovedanje. To je kao da ponavljam priču koja je već ispričana i moja jedina želja je kako da je ispričam ponovo. I onda da je zaboravim.”

Vendersovi filmovi deluju kao da su otporni na rimejk zbog svoje vizuelne i estetske posebnosti. Ali reditelj naglašava da to nije uvek bilo dovoljno da druge odvrati od prepravljanja njegovih priča „Preradili su Nebo nad Berlinum u Grad anđela. Ali su koristili zaplet kao svoju glavnu pokretačku snagu, ali u Nebu nad Berlinom to nije bila suština priče. Mali detalj u tom filmu, oni su učinili pokretačkom silom.“

Vendersov poslednji film, Savršeni dani (Perfect Days), o dobroćudnom japanskom čistaču toaleta, sniman je 17 dana u Tokiju i premijerno će biti prikazan u Kanu. Ako prođe dobro kod žirija, Venders bi mogao da bude kandidat za osvajanje druge Zlatne palme, skoro 40 godina nakon trijumfa sa Pariz Teksasom. Već je prikazan njegov dokumentarac o nemačkom slikaru Anselmu Kiferu, urađen u tri-de tehnologiji kako bi dočarao snagu Kiferovih monumentalnih i često uznemirujućih dela.

Za Vendersa, tri-de tehnologija je potcenjen resurs – koji je on koristio u svom muzičkom dokumentarcu o nemačkoj balerini i koreografkinji Pini Bauš.

„Nekoliko puta sam pokušao da pokažem poetske mogućnosti pripovedanja u tri-de tehnologiji“, napominje reditelj, „i kako to značajno povećava mogućnosti alata filmskog stvaraoca; kako možete da uroni u nečiji svet bolje nego ikada ranije.“

„Ohrabrujem studente i mlade filmske stvaraoce da je koriste, ali iz nekog razloga svi se plaše. I još se više plaše distributeri, odnosno vlasnici bioskopa, jer su ti ljudi navikli na tri-de samo akcionim spektaklima ili dečjim filmovima. Svako ko ozbiljno razmišlja o filmu sada misli da ne može da koristi ove stvari, jer će to uništiti njihov odnos sa publikom. Dakle, ima lošu reputaciju. Postaje sve teže i teže.”

Teško ratno nasleđe je takođe jasna veza između Vendersa i slikara Kifera Anselma koji je tema njegovog dokumentarca. Obojica su rođena 1945. godine i odrasli su usred razaranja koje je ostavio Drugi svetski rat.

„Anselm i ja smo iskoristili našu zajedničku prošlost i rat u dva veoma različita pravca. Anselm je zaista duboko zaronio u tu prošlost, došao je do dna i borio se sa tim“, dodaje Venders.„Ja sam samo hteo da pobegnem. Napustio sam Nemačku. Bio sam svestan činjenice da se svi odrasli ne osvrću na prošlost i da nešto nije u redu čim svi pokušavaju da ona nestane. Ali nisam se suočio s tim toliko kao Anselm.”

Kifera su napadali zbog korišćenja nacističkih simbola u svojim delima, što je uglavnom bilo podstaknuto njegovim dugogodišnjim interesovanjem za poeziju Pola Celana. Venders veruje da su ovi napadi bili pogrešno usmereni: „Znao sam šta oseća i znao sam na šta je sve naleteo svojim prvim delima.“

Venders kaže i da se Kan mnogo promenio od 1984. godine, kada je on osvojio glavnu nagradu. „Ovde više nisu svi toliko orijentisani na film.“

„Sada preovladavaju ljudi koji vole filmski biznis. A biznis ne bi smeo da bude primarni fokus, iako te dve stvari idu jedna uz drugu. Danas je sve usmereno na zaradu. Serije, franšize, rimejkovi – ili filmovi 'po šablonu'. To me razočarava, uspeh filmova 'po šablonu'.”