Poslednji kadar iz Knez Mihailove: Jedan sasvim ličan oproštaj od Božidara Loosa

Mnogi od autora RTS-a mogu da napišu isti ovakav tekst. Ovo je moj prilog uspomeni na jednog snimatelja koji je kamerom znao da oživi stvari.

Upoznali smo se još sredinom osamdesetih, na 5. spratu Takovske, u koridorima Beogradske hronike, koja se tada pretenciozno zvala Beogradski program. Boža Loos. Odmah sam upamtio to neobično prezime. („Deda mi je bio Irac, i to se zapravo čita Lus. Ali, nema veze. Samo, mora dva slova"), tako mi je rekao kada je prvi put trebalo da ga potpišem pod svoj prilog. Učinio sam tako. Ne znam šta smo prvo uradili, ali je najupamtljiviji prilog toga doba bio onaj iz knjižare „Geca Kon“, kada sam naumio da malo preigram uobičajeni narativ TV novinara, pa sam mu rekao da švenkuje po unisonom redu knjiga, da onda naglo stane, i da se vrati na određenu knjigu o kojoj sam pisao. On je to tako uradio, to je izgledalo kao da je snimatelj nešto, ni sam ne zna šta, primetio, pa je pogledom kamere vratio. U tekstu sam, međutim, imao rečenicu: „Božo, čekaj, vrati kameru!“ Ta rečenica bila je primećena među snimateljskim svetom TV Beograd, tada, sredinom osamdesetih godina 20. veka.

Posle sam se malo udaljio od Hronike, ušao u TV Beograd preko PGP RTB-a, gde sam radio tri godine u Propagandi koja se danas zove Marketing. Po povratku iz Makedonske u Takovsku, urednici Ljiljani Đurović palo je na pamet da pokrene neki serijal priloga u svojoj emisiji Hronike, jednom nedeljno, sa temom Beograda, temom za koju sam se već u tim danima počeo da specijalizujem. Odmah sam pozvao Božu. Spretan kao kozorog, baratajući kamerom lako kao da nije teška preko 10 kila, kadrirajući tako oštroumno kako nikada pre, niti posle, uključujući sve televizijske emisije svih televizija sveta koje sam gledao, nisam sreo. On je imao osećaj ne samo za kadar, to imaju mnogi snimatelji (niko nikad neće nakriviti kameru bez veze, to valjda svi znamo); Boža je umeo da iza mojih reči, iza bilo čijih reči, pročita njihov smisao i emocionalnu boju i da to onda snimi (mi kažemo: slika) tako kako je autor to zamislio. Odmah sam provalio taj njegov talenat i nikad mu nisam govorio kako kadar treba da izgleda; on je to znao pre mene.

I tako smo, tokom tih dana ranih devedesetih, jedan od priloga tog malog serijala o Beogradu posvetili atmosferi zemunskog keja, u čijoj sam blizini tada živeo, i dobro mi je bila poznata ta krmeljiva, snena pojavnost tog inače lepog keja koji je te ratne jeseni uranjao u tešku tugu onih koji shvataju da gube otadžbinu. Malo sam čitao tekst Boži dok smo se iz Takovske vozili ka Zemunu. On je kao i uvek ćutao i slušao. Kada smo se vratili, ja sam požurio u montažu; kej je, pre toga, bio prazan, bilo je popodne, koso sunce, i retki ljudi. Jedan Božin kadar mi je, u montaži, posebno privukao pažnju: stariji čovek (negde u mojim sadašnjim godinama), potpuno sede kose, raskuštran, glave zabijene u šake, zagledan u Dunav. Boža je pustio kameru petnaest sekundi, dvadeset, trideset sekundi. Čovek se nije pomerio. Ta ledena nepokretnost je, za mene, do danas ostala najrečitiji prikaz naše užasnutosti koju smo osećali te, i nastupajućih jeseni naših života. (Na neki način, nikako da se iz te obamrlosti pokrenemo i danas.) Boža je to, tada, na keju, znao da oseti i ostavi kameru uključenom. Drugi bi odavno prekinuli; pet, možda sedam sekundi, ne više. Boža je znao. Svih njegovih 30 sekundi ostavio sam u prilogu.

I tako su ratovi prošli, i došao je zvezdani trenutak naše saradnje: Razgolićeni grad. Posle nesporazuma na startu tog mog autorskog serijala kada sam pristao na drugog snimatelja, u petoj epizodi, Boža se vratio da ponovo jaše sa mnom. Odmah je, naravno, osetio taj posebni štimung raspadajućeg Grada koji se menjao na naše oči, i koji sam ja hteo da uhvatim za večnost. Znao je kada treba kameru spustiti na zemlju, znao je kako da uhvati momenat dok stariji čovek dugo pilji u izlog kapadžijske radnje u Balkanskoj ulici (opet ta dužina kadra!). Čekalo nas je osam emisija koje ćemo uraditi zajedno, od 12 koliko ih sadrži serijal.

Jedna od tih emisija je posebna: epizoda br. 8, posvećena dvema mitskim ulicama ovog Grada – Balkanskoj i Knez Mihailovoj. Između njih raspet je i Beograd, na toj nevelikoj trasi razvučena je žudnja njegovih došljaka koji će se svog prvog dana u Beogradu Balkanskom popeti na Terazijski plato imajući stalno u svesti da moraju da osvoje Knez Mihailovu. Sva ta strast i želja staju u razmak između te dve ulice.

U jednoj sekvenci u mom scenariju stoji da svoj govor u kameru (stendap, sinhron) počinjem na jednom kraju pasaža, u Čika Ljubinoj, da potom hodam govoreći pravo u kameru i da na kraju tog povelikog pasusa izlazim u – Knez Mihailovu. To, dakle, podrazumeva da se snimatelj povlači predamnom, hodajući unazad, gledajući u mene kroz vizir kamere, pazeći na sklad kadra, čitavih pedeset metara kroz uzan i mračan pasaž sa jednim unutrašnjim dvorištem na sredini koje ima dnevnu svetlost čemu, dakle, kamera mora da se prilagodi. Pitao sam ga da li to možemo da izvedemo. Samo me je pogledao i blago se nasmešio. Triput smo ponavljali sve to, jer ja nešto nisam bio u formi sa izgovaranjem teksta; sva tri puta on je bio nepogrešiv.

Ali najveći estetski problem dok sam osmišljavao tu emisiju bilo mi je – kako slikati Knez Mihailovu? Neko će reći: pa kakav je to problem, najlepša ulica Grada, popločana jablaničkim granitom, kandelabri, lepe žene, šta tu još fali? Stvar je, međutim, u tome što je ta ulica već prežvakana milion puta od strane televizijskih ekipa koje u njoj snimaju ankete na sve tekuće teme, ta ulica služi za vizuelizovanje bilo čega u vezi sa Beogradom, u vezi sa Srbijom... ma, u vezi sa bilo čime, ako ne znate šta ćete da stavite na ekran – pošaljite ekipu u Knez Mihailovu i rešen problem. Bojao sam se okoštalosti slike u emisiji koja je morala da bude posebna.

I rekao sam tu svoju dilemu Boži. Sedeli smo u nekoj od kafana ovog Grada koja verovatno više ne postoji, on me je samo pogledao, zasijalo mu je oko, i kao iz topa progovorio: „Boki, slikaćemo je kroz izloge radnji i poslastičarnica: iznutra ka spolja!“. Kakva ideja, kakva kraljevska ideja! I tako smo dobili, Boža Loos i ja, svoju Knez Mihailovu.

U poslednjem kadru te emisije, jedna plavokosa devetogodišnja devojčica igra školice u dvorištu pasaža kojim sam nedugo pre toga prošao ja a ispred mene Boža slikajući neumorno taj hod i moj govor. Boža je sada, u tom završnom kadru, uzeo gornji rakurs, na drugom nivou unutrašnjih terasa tog dvorišta. I onda se njegova kamera polako penje, ostavlja dole plavokoso devojče da skakuće, na četvrtom nivou terasa na suprotnoj strani nalazi mene koji gledam devojčicinu igru, i kreće dalje, gubeći se u nebu.

Sandra Balov, ćerka naše koleginice, video-mikserke Dude Balov, plavokosa devojčica koja igra školice, sada ima 32 godine i upravo je rodila sina Todora. Taj će momak hodati ulicama jednog drugačijeg Beograda. Nadajmo se da će ga voleti onako kako smo ga, radeći zajedno, voleli Božidar Loos i ja.

Onda su nas život i priključenija malo razdvojili, i mene udaljili iz Takovske. Kad sam se vratio (jedna decenija prohuji kao vetar), prvo je bilo da sa Božom dogovorim da nastavimo tamo gde smo stali. Čekao nas je još jedan Razgolićeni grad; onaj prvi iz 1997/98. bio je Grad u destrukciji. Sada sam hteo da vidimo Grad u tranziciji. Snimili smo tri emisije, kao da smo opet mladi iako nas je obojicu čekala penzija. Sve je bilo isto: Grad je bio tu, nas dvojica, i patnja tog grada koga siluju zarad nekog višeg cilja. (Međutim, mnogo je to manji problem za Beograd nego za nas: Grad je večan, on je preživeo i nadživeo svašta i svakoga i sve je veći i veći; mi smo ti koji nestajemo, kao gorivo istorije i velikih Gradova.) Ukratko: te tri emisije nisu još ugledale svetlost ekrana. Ali to Boži i meni više nije ni bilo važno: ono što jeste bilo važno je da smo još jednom, pre razilaska, on i ja zajedno jahali.

I kad sada, dok se Boža Loos penje nebeskim stepenicama, sabiram i oduzimam sve te domete i padove ovog jedinog života, moram da konstatujem sledeće: Boža Loos bio je jedan od najmarkantnijih mojih saputnika ovog života a posebno onog što se u tom životu zove karijera tv autora; on je bio moj alter ego. Beograd je kroz Božinu kameru disao punim plućima.

Danas, dok Beograd plače, neki će drugi kolege morati da zabeleže taj plač. Druže moj snimateljski, uskoro ćemo se ti i ja opet sresti. Tada ćemo se svakako setiti tog poslednjeg kadra iz Knez Mihailove. I sigurno ćemo doći na ideju da, iznutra ka spolja, uslikamo Nebo.