Milan Marić: Publika u pozorištu aplaudira nama, ali i mi njoj

Kako se koronavirus širio planetom, u jednom trenutku, učinilo se da je sve stalo. Stvari su polako počele da se vraćaju na svoje pa su glumci počeli da se vraćaju na snimanje filmova i serija, a na kraju i pred publiku.

Milan Marić ističe da to ipak nije onaj obim posla koji je bio pre pandemije: „I dalje to štuca. Posle onih prvih mesec-dva gde niko nije znao šta nas je snašlo, lagano se sve normalizuje“.

Poslednjih meseci za Milana nema predaha.

„Tako je to u našem poslu – naiđe period kada radite i čini vam se da ne možete glavu da dignete, a onda naiđe period od nekoliko meseci kada mislite da su vas svi zaboravili i da nikada više nećete ništa raditi“, objašnjava gost Beogradske hronike.

Fizičke transformacije su izazov 

Ističe da je bio iznenađen kada je dobio ulogu Tome Zdravkovića. Na kastingu je utvrđeno da se njegovo viđenje uloge poklapa sa onim koje je imao reditelj filma Dragan Bjelogrlić. Međutim, fizički ne liči previše na pokojnog pevača.

„Došla su na red rešenja koja se koriste u svetu: scenska maska, nos se pravi, perike se prave“, priča Marić i dodaje da on voli taj deo svog posla – fizičke transformacije, bile one prave poput mršavljenja ili gojenja ili samo dok je pred kamerom.

Dočaravanje lika Tome Zdravkovića, kako kaže, možda predstavlja i veći izazov nego uloga Dovlatova upravo zbog istovremene i fizičke transformacije.

„Ogromna je odgovornost. On jeste i simbol jednog vremena i velika zvezda, pevač kakav se retko sreće. Bio je poseban, osoben u tome kako je pisao pesme i kako je muziku doživljavao. I njegov život je dovoljno zanimljiv i uzbudljiv. A s druge strane, kad ste glumac i kad igrate istorijsku ličnost, morate da pročitate sve o njemu“, naglasio je Marić.

Publika aplaudira glumcima, glumci aplaudiraju publici 

Posle sedam meseci pauze, i pozorišta su otvorila vrata za publiku.

„Čudno je i publici i nama. Ja sam posle punih sedam meseci igrao predstavu i kada pogledate publiku kako sedi u formacijama... jeste čudno i nama i njima, ali divno je jer smo se uželeli jedni drugih“, kaže umetnik.

Prema njegovim rečima, kada na kraju predstave započne aplauz i glumci na sceni osete potrebu da aplaudiraju publici iz zahvalnosti što dolaze i vrlo disciplinovano pod maskama sede.

„Neverovatan je osećaj. Kao da smo imali premijeru“, zaključuje Milan i poručuje da su došla vremena u kojima je teško planirati bilo šta, pa čak i bližu budućnost.