Vidi šta su mi uradili od Pesme Evrovizije, mama

Izlazak filma Pesma Evrovizije, autorskog projekta Vila Ferela u kom se pozabavio velikim pevačkim takmičenjem koje mu je slučajno privuklo pažnju prilikom posete porodici svoje supruge iz Švedske, ostavio je američku kritiku relativno ravnodušnom ali je izuzetno obradovao publiku u zemljama koje znaju šta je to Eurosong.

Tema Evrovizije nije nikada dobila film koji je u potpunosti i na takav način posvećen ovom fenomenu, ipak to ne znači da ona nije bila okosnica čitavog niza filmova koji su joj prilazili na razne načine.

Frankova pesma

Evrovizija je zauzimala značajno mesto u Frankovoj Španiji kao način afirmacije ovo prezrene države u posleratnoj Evropi. Tim pre je zanimljivo da je prvi film snimljen na tu temu izašao 1970. godine pod naslovom Un, dos, tres... al escondite ingles u režiji Ivana Zuluete i Hoze Luisa Boraua, i da se podsmevao Evroviziji.

Doduše, u ovom filmu, glavni junaci su mladi šik ljubitelji rokenrola koji poušavaju da sabotiraju učešće španske predstavnice na Mundoviziji, takmičenju koje je neprikrivena aluzija na Evroviziju.

Oni se okupljaju u specijalizovanoj prodavnici ploča koja ne drži mejnstrim robu i organizuju bojkot izabrane španske učesnice koja treba da ide sa dosadnom i tugaljivom ljubavnom pesmom.

U kolažnoj formi, ovi protagonisti prikazuju svoje favorite a to su najpoznatiji španski bendovi tog doba. Zanimljivo je da većina peva na engleskom i da zvuče dosta obavešteno o tadašnjim tokovima na muzičkoj sceni.

Svega pet-šest godina od izlaska remek-dela Ričarda Lestera A Hard Day's Night i Help! u kojima su promovisani Bitlsi, i uključeni u istoriju filma, Zulueta i Borau snimaju jedan veoma pristojan odgovor na te naslove, i njihov film danas ima kultni status.

Uprkos tome što ga danas mnogi gledaju kao kempi naslov koji je pregazilo vreme, rekao bih da ovi autori nemaju čega da se postide, a to važi i za muzičare koji su nastupili.

Zulueta i Borau međutim nisu uspeli da anticipiraju događaje u stvarnosti. Samo godinu dana kasnije, na Evroviziji 1971. godine, Karina osvaja drugo mesto iza predstavnice Monaka Severin i njena pesma "En un mundo nuevo" postaje inspiracija za istoimeni mjuzikl Fernanda Garsije de la Vege i Ramona Torada.

Karina praktično u tom filmu igra fikcionalizovanu verziju sebe i ima posao guvernante zadužene da čuva grupu raspevane dece koju čeka estradna karijera. Ona ih kroz muziku vaspitava ali zapada i za oko kompozitoru koji sprema pesmu za pesmu Evrovizije 1971. godine. Posle raznih peripetija, Karina odlazi na takmičenje umesto prethodno odabrane kandidatkinje.

Film je vizuelno veoma ekspresivan, sa upotrebom atraktivnih uglova snimanja i montažnih tehnika. Izašao je godinu dana posle Karininog uspeha na pesmi Evrovizije i na zanimljiv način fikcionalizuje njen put do tamo. Karini gluma nije bila strana, ona je pre pevačke karijere nastupala kao televizijsko lice i imala nekoliko hitova u reproduktivnoj fazi španske pop scene. Kasnije je otišla u Južnu Ameriku i tamo ostvarila uspešnu karijeru.

Deca sa kojom je glumila u filmu, nastavila su da nstupaju pod imenom La Pandilla i snimili su još neke filmove.

Izraelski slučaj

Izrael je zbog konflikta sa okolnim zemljama i u sportu i u kulturi upućen na evropske tokove. Pored košarkaških takmičenja, naročito su uspešni baš na Evroviziji gde su poznati po studioznim nastupima, slanjem velikih zvezda ali i pobednicima koji su pobuđivali kontroverze.

1979. godine posle pobede Izara Koena i Alfabete u Parizu, Evrovizija je organizovana u Izraelu, po prvi put van teritorije Evrope. Turska je bojkotovala zbog pritiska arapskih zemalja, a Izrael je na domaćem terenu odbranio titulu, s tim što nije bio domaćin manifestacije 1980. godine.

Pobedila je pesma Aleluja. Taj naslov nosi i izraelski televizijski film iz 2003. godine o mladom vojniku koji želi da izađe iz vojske na dan pesme Evrovizije 1979. ne bi li zaprosio svoju devojku.

Komandant međutim ima drugačije planove a stanje u kasarni je napeto jer je to poslednja godina boravka izraelske vojske na Sinaju pred potpisivanje sporazuma sa Egiptom.

Reditelj Danijel Sirkin sa promenljivim uspehom prepliće izraelsku političku istoriju sa evrovizijskom, i intimnu dramu sa opštom.

2013. godine, u bitno relaksiranijem i nepretencioznijem ruhu Izrealci nastupaju sa filmom "Cupcakes" o grupi fanova Evrovizije koji revoltirani aktuelnim izraelskim kandidatom sami snimaju pesmu vica radi i neočekivano postaju kandidati na sledećem izboru.

Ejtan Foks je snimio film koji duguje dosta Pedru Almodovaru u prikazu svojih ekstravagantnih likova ali u pogledu energije, pa i optimizma podseća i na rane radove Baza Lurmana kao što je Plesom do ljubavi.

Francuska erotika i turizam

Gi Bone je francuski kompozitor i izvođač koji je predstavljao Francusku na čak tri Evrovizije - 1968., 1970., i 1983. godine. Pored toga ostvario je i bogatu karijeru kao filmski kompozitor.

Ovo nije ništa čudno i ne bi se nužno uklapalo u ovu temu jer mnogi evrovizijski kompozitori su se okušali u primenjenoj muzici, da neki od filmova koje je radio ne spadaju u žanr erotskog filma, u koji slični prestižni autori retko zalaze.

Francuski reditelj Žan-Pjer Moki snimio je komediju "Touristes? Oh Yes" o avanturama holandske porodice koja je došla u Pariz na vikend kako bi gledala muzički festival nalik Evroviziji.

Mokijev pozni film je najvećim delom kritika turista koji mu smetaju u Parizu a mnogo manje se bavi samom muzičkom manifestacijom, i može se reći da je danas s razlogom zaboravljen.

Skandinavska lojalnost

Finska metal senzacija Lordi bila je možda i jedan od najradikalnijih vic-pobednika Evrovizije. Njihov agresivni nastup svakako nije bio prvi slučaj pobednika koji odudara od tipičnih standarda prijatnih melodija i pevačke veštine ali je agresivnost nastupa revoltirao deo mejnstrim publike koja Evroviziju shvata ozbiljno.

Lordi su svoj uspeh odmah krenuli da kapitalizuju tako što su se pretvorili u multimedijsku franšizu. Između ostalog, dve godine posle pobede, već 2008. snimili su horor film "Dark Floors" u kom vođa grupe Mister Lordi učestvuje i kao dizajner, a članovi benda igraju monstrume.

Iste 2008. godine Kari Tapio, finski pevač šlagera i kantri muzike pokušao je da bude kandidat za Evroviziju i na nacionalnom takmičenju završio je kao drugi. Nedugo posle toga je preminuo i o njegovom životu snimljen je film "Olen Suomalainen". Film je poneo naziv po obradi pesme pobednika Evrovizije Tota Kotunja L'Italiano koju je Tapio obradio u poznoj fazi karijere.

Živeti šlager u Švedskoj

U Švedskoj, Evrovizija je bila tema u filmu danske oskarovke Suzan Bir "Livet ar en schlager" iz 2000. godine o siromašnoj obožavateljki švedskog festivala na kom se bira predstavnik na Evroviziji pod nazivom Melodifestivalen.

Radeći kao medicinska sestra u domu invalida ona upoznaje mladog kompozitora sa cerebralnom paralizom i pomaže mu da snimi pesmu koju želi da pošalje čuvenoj švedskoj grupi Kardigans. Međutim, kada porodica glavne junakinje čuje šta su snimili, šalje samoinicijativno pesmu na Melodifestivalen i preko noći pretvara je u zvezdu.

Suzan Bir u ovom filmu kombinuje surovu socijalnu dramu i fantaziju o rađanju zvezde na neobičan način. Mnoge švedske muzičke zvezde i javne ličnosti pojavile su se u ovom filmu igrajući same sebe.

Film je prepun promena u tonu, ima tu elemenata priče o emancipaciji invalida i transvestita, ima i bajke o uspehu na muzičkoj sceni, osnovni okvir je socijalna drama i ne samo da je ovo najenergičniji rediteljski rad Suzan Bir već se može reći da ovakav spoj svega i svačega, saharinskih međuljudskih odnosa, politički korektne afirmacije ugroženih manjina, ironije i punog šlagerskog ubeđenja prolazi pre svega zato što Evrovizija kao ideja može da apsorbuje sve te elemente.

Scenario za film je inače pisao švedski dramatičar Jonas Gardel, brat poznatog politikologa Matijasa Gardela koji je u svojim analizama političkog ekstremizma širom sveta uvek uključivao i popularnu kulturu.

Filmska priča Teda Gardestada 

Već pomenute 1979. godine u Jerusalimu na Evroviziji učestvovao je Ted Gardestad, tada mladi švedski solista u usponu.

Posle neuspeha da se kvalifikuje na jednu od sledećih Evrovizija, odlučuje da se povuče i prolazi kroz krize ali i kambek tokom devedesetih, zaključujući život tragičnim samoubistvom.

Pre dve godine Hane Holms, švedski reditelj poznat našoj publici po ekranizaciji romana Fredrika Bakmana Čovek zvani Uve, snimio je biografski film o Tedu Gardestadu.

Glavnu ulogu je tumačio Adam Pašon, švedski glumac i muzičar najpoznatiji po ulozi u seriji "Mladi Valander" snimljenoj za Netfliks, inspirisanoj čuvenim detektivom Heninga Menkela.

Pašon u ovom filmu i peva Tedove pesme. Ovaj film je privukao veliku pažnju u Švedskoj jer Ted i dalje ima status značajne nacionalne zvezde.

I Tedova životna priča je superzanimljiva, velikim delom i zato što je 1971. on bio drugi najbolji mladi teniser u Švedskoj posle svog dobrog druga Bjerna Borga a već 1972. je napustio sport i bio idol mase tinejdžera.

U filmu značajnu ulogu igraju ikone švedske pop muzike kao što su članovi grupe ABBA, čuveni impresario Stikan Andešon i mnogi drugi čije role predstavljaju pravo zadovoljstvo za ljubitelje i poznavaoce pop muzike.

Ono što je danas ekipa okupljena oko Maksa Martina i nekadašnjeg studija Širon, to je ranije bila firma Polar koja je otkrila i Teda, a pretvorila se u korporaciju zahvaljujući globalnom uspehu grupe ABBA.

Rekonstrukcija jerusalimske Evrovizije i Tedovog nastupa u ovom filmu je izuzetno zanimljiva i taj događaj se smatra jednom od ključnih tačaka u njegovom životu punom velikih uspona i teških padova.

Bivša Jugoslavija

Pre nekoliko godina britanski producenti najavljivali su snimanje filma Sarajevo Calling koji je trebalo da se bavi odlaskom bosanskog takmičara iz opkoljenog Sarajeva na Evroviziju u Irskoj 1993. godine.

Muhamed Fazlagić Fazla je izabran da predstavlja Bosnu i Hercegovinu sa pesmom Sva bol svijeta. Prvo je nastupio u Ljubljani gde se sedam istočneovropskih zemalja nadmetalo za tri mesta u finalu. Prošli su Bosna, Hrvatska i Slovenija.

Po Fazlinim rečima izlazak iz grada je bio veoma napet, izvođači su se pod vatrom izvlačili, a dirigent Sinan Alimanović u tome i nije uspeo zbog intenziteta borbi pa ga je na takmičenju odmenio irski kolega.

Scenario za film napisao je britanski novinar Džonatan Elen ali se posle prvih najava više nisu pojavljivale informacije o ovom projektu.

Filmski maraton

Kao što pred izbor za pesmu Evrovizije fanovi prave žurke na kojima slušaju aktuelne ali i ranije kandidata, posle novog filma Vila Ferela i svih ovih naslova, imaju materijala i za filmski maraton.

Uprkos tome što se paradoksalno samo Ferelova komedija bavi celokupnom strukturom takmičenja, Evrovizija je od svojih početaka na najrazličitijim mestima i u najneočekivanijim kontekstima inspirisala filmadžije, u mnogim slučajevima služeći kao džak za udaranje ali vrlo često prenoseći i duh manifestacije u samu srž filmskog izraza.

Otud ne treba da čudi kako su filmovi o ovom takmičenju nastajali i zemljama koje su duboko posvećene ovom takmičenju i gde Evrovizija provejava kao društvena tema i bitan prostor za emancipaciju.

Isto tako, izuzev Ferelovog filma, nijedan nije imao izraženu ambiciju da se obrati svim evrovizijskim gledaocima već se prevashodno držao nacionalnog okvira, iako je sama tema u značajnom delu sveta lako razumljiva.

Stoga možemo reći da su filmovi o Evroviziji sve do Ferelovog ostvarenja imali domet nacionalnih kandidata, i da je tek on dobacio do statusa pobednika. Neka onda Ferelov film bude pozivnica da se iznova otkriju i ovi raniji pokušaji.