Serija „Lovci“ ili kako fikcija o Holokaustu može biti korisna i pogubna

Prošlog petka izašla je serija Lovci na Amazonovom striming servisu i odmah je izazvala kontroverze. Reč je o prestižnom projektu koji kao producent potpisuje Džordan Pil, trenutno jedna od najaktuelnijih zvezda američke žanrovske produkcije, a promovisana je i kao prva uloga koju je Al Paćino ostvario u televizijskoj seriji što nije baš sasvim tačno ali je pronađena formulacija koja može opravdati takav epitet.

Serija je isprva promovisana kao priča o jevrejskoj organizaciji koja je lovila naciste tokom sedamdesetih, i namerno stavljam opis u prošlo vreme jer je u prvim trejlerima delovala relativno realistično. Kako je vreme odmicalo međutim, tačniji opis bi bio da je to „jevrejska organizacija koja lovi naciste u 1977. godini“ jer svakako da nije reč o skrupuloznoj rekonstrukciji već naprotiv o visokoestetizivanoj žanrovskoj fikciji.

Kontroverze su krenule zbog jedne vrlo osetljive stvari – Memorijalni centar Aušvic je protestovao što se u seriji pojavljuju fikcionalne scene smeštene u ovaj logor, izmaštane scene sadističkog iživljavanja nad logorašima u kojima nacistički oficir igra „šah sa živim figurama“ i tera logoraše da se međusobno ubijaju kada „jedna figura pojede drugu“.

Takvi događaji uprkos brojnim iskazima preživelih iz Aušvica nisu zabeleženi, i stručnjaci iz Memorijala su izneli strepnju da bi takve fikcionalizacije mogle dati argumente negatorima Holokausta.

Negiranje Holokausta je prisutno već decenijama i jedan od njegovih osnovnih narativa jeste upravo negiranje Aušvica pošto zastupnici ove zlokobne zamisli smatraju da ako se negira najveći zločin, ostali će lako biti osporeni.

U tom pogledu, zbilja je veoma osetljivo pitanje da li se čak i u fikciji koja se oslanja na neke stvarne događaje ovog tipa mogu uvoditi izmišljene, a u ovom slučaju i žanrovski stilizovane situacije koje su ne samo svojstvene već i prisutne u romanima autora sa izraženom horor imaginacijom.

U konkretnom slučaju „šaha sa ljudskim figurama“ na um prvo pada roman Dena Simonsa koji prikazuje sličnu situaciju.

Komplikovano učitavanje 

Ova serija je inače odavno već bila na meti neonacističkih pokreta i istorijskih revizionista koji su tvrdili kako establišment snima seriju u kojoj „Jevreji i crnci ubijaju belce, tvrdeći da su nacisti“. Otud je reakcija na seriju sa druge strane dodatno iskomplikovala položaj Lovaca.

Kreator serije Dejvid Vejl je naglasio da je svestan kako je šah sa „ljudskim figurama“ fikcija i da se to konkretno zverstvo nije dešavalo u Aušvicu, ali da je u njemu želeo da prikaže sublimaciju raznih vidova sadizma koji su se javljali tokom Holokausta.

Izvesna neosetljivost prema istorijskom kontekstu koštala je ovu seriju u pogledu prijema kod dela američke televizijske kritike koja ju je proglasila za „džusploitejšn“ odnosno jevrejski odgovor na „bleksploitejšn“, filmove sa afroameričkim likovima koji su sedamdesetih bili namenjeni pre svega afroameričkoj publici.

Ipak, na ovaj slučaj se može gledati i sa druge strane. Naime, Lovci su serija koja je vrhunski stilizovana i smeštena u 1977. koja više izgleda kao ta godina u istoriji filma nego kao rekonstrukcija prošlosti.

Važna godina za lovce na naciste 

Zašto je baš 1977. godina bitna kao poprište ove priče?

Lovci govore o tajnoj organizaciji lovaca na naciste koju čine grupa preživelih iz Holokausta, par mlađih Jevreja, mladi japanoamerikanac traumatizovan vijetnamskim ratom i mlada afroamerikanka koja izgleda kao ikonična „blekspolitejšn“ heroina.

Njih povezuje zajednički neprijatelj nacistička veza sa američkim establišmentom stvorena kroz operaciju američke tajne službe „Spajalica“ kojom prilikom je veliki broj nacističkih naučnika i obaveštajaca došao u SAD, dobio nove identitete ili barem oprao biografije i počeo da radi za američku vladu.

Organizacija pronalazi naciste asimilovane u Americi i likvidira ih, ali u jednom trenutku ovo nacističko podzemlje uzvraća udarac jer se nalazi usred paklenog plana da preuzme SAD i zasnuje Četvrti rajh.

I lovci na naciste i sami sakriveni zločinci prikazani su u duhu žanrovske stilizacije, oslonjeni snažno na stripovsku i filmsku ikonografiju.

Sam plan koji nacisti žele da sprovedu, a to je selektivno trovanje „problematičnih populacija“ korišćen je upravo u fimovima iz sedamdesetih – recimo u Trojici neustrašivih legendarnog Gordona Parksa Mlađeg u kom se trio najvećih „belksploitejšn“ zvezda tog vremena Fred Vilijamson, Džim Braun i Džim Keli suprotstavljaju neonacistima i rasistima koji žele da puste u vodovod sustancu koja može da otruje samo Afroamerikance.

U filmu oni to pokušavaju da urade u Vašintonu, Detroitu i Los Anđelecu kako bi istrebili najveće afroameričke populacije. Kasnije je taj zaplet čak bio i predmet parodije u komediji Brat na tajnom zadatku. U Lovcima je ideja slična ali je egzekucija malo drugačija.

Nacisti kao holivudski negativci

Sama 1977. godina nalazi se između dve bitne kinematografske tačke, a to su izlazak Maratonca Džona Šlezindžera 1976. godine i Momaka iz Brazila Frenklina Džej. Šefnera 1978. godine.

Oba ova izvrsna trilera bave se temom starih nacističkih zločinaca koji su na slobodi i atakuju na Jevreje, s tim što se Maratonac bavi skrivenim nacističkim zločincem i mladim studentom istorije koji se upliće u zaveru oko njegovog skrivanja, a Momci iz Brazila govore o planu za obnovu Četvrtog rajha.

U oba filma igrao je Lorens Olivije s tim što je u Maratoncu nacistički doktor zločinac, a u Momcima iz Brazila je lovac na naciste koji u Paragvaju locira Mengelea (igra ga Gregori Pek). Lovci na zanimljiv način polemišu sa ova dva izuzetno bitna naslova koja su na neki način vratila naciste kao negativce čije nas prisustvo proganja i u savremeno doba.

Na neki način Lovci su smešteni „u isti svet“ kao i ti filmovi, ali kao i još neki naslovi iz tog vremena, recimo ulične bande na njujorškim ulicama liče na Ratnike podzemlja Voltera Hila.

Otud, Lovce posmatram ne kao potencijalni argument za negatore Holokausta već kao priču koja vraća naciste u format filmskih negativaca čije se negativne osobine esencijalizuju upravo kroz žanrovsku karakterizaciju. Jedan od sutpilinih vidova istorijskog revizionizma upravo se javljao proteklih godina kada je naročito u Evropi krenuo talas filmova o „nacistima sa ljudskim likom“ koji su počeli da stvaraju utisak kako oni jesu bili zločinci, ali nije im baš bilo lako.

Brutalan tretman

Lovci povratkom u epohu omogućuju da vidimo nacističke zločince koji su stari i ipak vitalni, što ne bi moglo da se napravi da je serija u potpunosti savremena, i tretira ih brutalno, bez milosti, sa istim žarom i kod junaka i kod samih autora.

Sve one delikatne stvari na stranu, a primedbe Memorijalnog centra svakako ne treba odbaciti, Lovci su bili neophodan ideološki povratak na „fabrička podešavanja“ čija je adaptacija u našoj savremenoj kulturi odavno počela da relativizuje nasleđe nacizma.

Naravno da tretman nacista kao isključivo filmskih negativaca nije dobar, i da žanrovska, stripovski pojednostavljena obrada ove teme nije dovoljna, ali je ona ipak neophodna. I to Lovci upravo čine.

Naravno, nisu Lovci samo oživljavanje tog esencijalisitičkog prikaza nacističkog zla. Džordan Pil je velika zvezda žanrovske produkcije i zbog toga što su njegovi radovi izuzetno politički angažovani tako da se Lovci bave i pitanjima rasizma i socijalne nejednakosti, vešto ih uvezujući sa osnovnim konfliktom.

U vreme izlaska serije Otpisani, SUBNOR ju je osporavao zbog stripovskog preuveličavanja događaja za vreme okupacije Beograda i urbane gerile koja je u njemu delovala. Danas međutim, Otpisani stoje kao jedno od najbitnijih televizijskih ostvarenja i jedan od najpopularnijih sadržaja na temu antifašističke borbe.

Teško je reći kakvo će mesto u istoriji zauzeti Lovci. Ipak, ako gledamo njihov odnos prema istoriji filma i popularne kulture, reklo bi se da je ova serija mnogo svesnija istorijskih okolnosti nego što bi se pomislilo na prvi pogled, ne samo u odnosu na prošost već i na stav koji danas treba da zauzme.