Spojila je Hitlera, Holivud i Fest

Neke od njih su sadržavale i klizačke tačke, inače jako komplikovane za snimanje jer je vrelina reflektora topila led, a kada je glumačka karijera utihnula, između ostalog i zbog kontoverzi oko odnosa Sonje Heni prema nacistima, ona je nastavila sa turnejama.

Preminula je 1969. godine i zapamćena je kao uspešna klizačica, snalažljiva glumica u laganim holivudskim filmovima i izuzetno nadarena poslovna žena koja je uspela da stekne ogromno bogatstvo.

Pre pola veka, na Festu 1971. godine, Karpo Aćimović Godina, slovenački direktor fotografije i avangardni reditelj dolazi na ideju da snimi film Nedostaje mi Sonja Heni.

On organizuje goste festivala, među kojima su čuveni sineasti i oni snimaju dvadesetominutnu kolekciju filmova nastalih po jednostavnoj matrici - svaki je morao da traje kraće od tri minuta i u svakom se kaže rečenica, „Nedostaje mi Sonja Heni“.

Kome nedostaje Sonja Heni

Verovali ili ne, to je jedan od filmova koji imaju verovatno najimpresivniji i najeklektičniji spisak reditelja na špici.

Tu su nedavno preminuli Bak Henri, izuzetno značajan pre svega kao scenarista i glumac, zatim akademski favorit Miloš Forman, klasik erotskog filma Tinto Bras, američki velikan Frederik Vajzman koji je čuven kao pionir tzv. direktnog filma - specifičnog stila dokumentaristike u kome autor sa vrlo malom ekipom neposredno beleži realnost i potom je oblikuje u montaži pa je samim tim njegov igrani segment potpuni kuriozitet, Vorholov redovni saradnik i veliki favorit Festove publike, Pol Morisi i dvojica naših klasika - Puriša Đorđević i Dušan Makavejev.

Dok su danas festivali poprišta velikih marketa na kojima se prodaju filmovi i raznih producentskih skupova i aktivnosti, kakve postoje i na Festu, u staro vreme su bili mesta na kojima se skupljaju filmadžije i stvaranje filma vršili su kroz praksu a ne kroz pravljenje produkcionih paketa.

Otud, Nedostaje mi Sonja Heni, ne samo da je sećanje na jedno izdanje Fest-a i ljude koji su tada bili na festivalu, već i na jedan način rada i pogled na svet kakav se danas ne sreće.

U tom rasponu od smrti Sonje Heni 1969.godine i snimanja filma na festivalu 1971.godine pada i tačno pedeset godina od ovogodišnjeg Festa-a.

I stoga ove godine dobijamo vrlo zanimljiv omaž i samoj Sonji Heni i ovom filmu koji je nastao i poneo njeno ime.

Kraljica leda 

U programu Fest klasik biće prikazani Nedostaje mi Sonja Heni i Kraljica leda. Ovaj drugi film je iz 1937. godine i u njemu Sonja Heni igra zajedno sa Tajronom Pauerom.

Projekcija Kraljice leda na velikom ekranu će biti posebna pikanterija za ljubitelje filma, svojevremeno sam ga gledao na video kopiji koju je jedan američki filmofil sastavljao spajajući ton ruske nahsinhronizovane verzije sa dobro očuvanom slikom i engleskog zvuka loše kopije sa španskim titlom.

Stoga, prikazivanje filmske kopije ovog starog filma bez ovakvih improvizacija ne bi trebalo da se propusti.

Kraljica leda je romantična komedija sa elementima mjuzikla o ljubavi koja se rađa na skijanju između instruktorke i jednog usamljenog skijaša.

Kada se pobliže upoznaju ona shvata je usamljeni skijaš zapravo princ koji pokušava da pobegne od svojih vladarskih obaveza.

Sonja Heni i Tajron Pauer su bili tada i filmski partneri i ljubavnici, a ova eskapistička priča o princu i instruktorki iako je imala i zaplet o evropskim vladarima okupljenim na važnom sastanku, nije imala ni najmanje veze sa onim što su stvarni rukovodioci radili tada u Evropi.

Fokus je na spektaklu, a inače fizički spremni Tajron Pauer koji je igrao ljude od akcije, sa Sonjom Heni uspeva da se pojavi samo na skijama, na ledu ga ipak nema.

On je kasnije nastavio uzlaznom putanjom i do početka Drugog svetskog rata, u kome je uzeo učešće kao vojnik, bio je glavni Foksov glumac.

Olimpijci kao glumci 

Priča je smeštena u Alpima i film je nastao u fazi uspona Sonje Heni, pa je prikazuje u punom svetlu, kao harizmatičnu i atletski spremnu zvezdu.

Ovo drugo danas zvuči kao bizaran atribut za holivudsku divu ali ne zaboravimo, sve do sedamdesetih godina, Holivud je prilježno regrutovao vrhunske sportiste u svoj star-sistem, počev od Džonija Vajsmilera kog i dalje smatramo najčuvenijim Tarzanom, pa preko plivačice Ester Vilijams čiji je film Bal na vodi, baš u Jugoslaviji bio jedan od najsnažnijih dodira titoističke sredine sa glamurom Fabrike snova posle kog više ništa neće biti isto, do Džima Brauna i O Džej Simpsona koji su šezdesetih i sedamdesetih prešli iz NFLa u akcione filmove i posle briljantnih sportskih karijera (obojica su u Kući slavnih) postali upečatljivi filmski grubijani sa bogatom filmografijom.

I dan-danas ima velikih zvezda sa sportskim dometima, ali to su vrlo retko pravi šampioni, Džejson Stejtam i Dvejn Džonson padaju na um kao nekadašnji olimpijski takmičar u skakovima u vodu odnosno rvač.

Sonjin dar za biznis je inače, navodno, toliko iritirao Derila Zanuka iz Foksa da je praktično odahnuo kada je istekao njen ugovor jer ga je uprkos velikim hitovima koje mu je omogućila smatrao nepovoljnim po studio.

Hitler i beli labud

Fotografija na kojoj se tokom Olimpijade slikala sa Hitlerom procurela je u američku štampu i nepovratno joj uništila imidž iako je poziranje sa Firerom bila obaveza učesnika tih igara.

S druge strane, ta fotografija joj je navodno spasila kuću u Norveškoj od pohare kada su upali nemački okupatori.

Posle holivudskog perioda, Sonja Heni se vratila u Norvešku, ali joj tamo nikada nije do kraja oprošteno držanje za vreme rata, nezainteresovanost da finansijski pomogne pokret otpora itd.

Da zaokruži ovu posvetu, u programu Gala biće prikazan film Ane Sevicki Sonja: beli labud, norveški biografski film o Sonji Heni koji pokriva njen život od pobede u Garmišu 1936. godine i dobijanja prve ponude da ode u Ameriku do samog kraja života posle povlačenja.

Film prikazuje Sonju Heni kao mladu energičnu ženu punu života koja je u svim prelomnim trenucima bila preduzimljiva i snalažljiva, i mnogo snažnija od muškaraca koji su je okruživali.

Isto tako pokazuje je kao osobu koja nije krila svoja poznanstva u Trećem Rajhu, pa je čak mogućnost plasmana svojih filmova u Nemačkoj koristila u komunikaciji sa Derilom Zanukom kako bi popravila svoj honorar.

Ipak, Zanuk nije bio baš odbijen njenim predlogom pa danas možemo smatrati da je Sonja Heni jedan od rizničara mračne tajne o saradnji holivudskih mogula sa Rajhom koja je trajala mnogo duže nego što je smela.

Mračna Sonja 

S druge strane, i Zanuk je sudeći po ovom filmu ulagao ozbiljne napore da prikrije Sonjin raskalašan život sa raznim ljubavnicima i slabošću prema alkoholu kako bi sačuvao njen imidž kada se raspustila posle očeve smrti.

Sonjina potreba za publicitetom i vešt odnos sa medijima ispostavljaju se kao izvor problema u fazi kada se više nije nalazila u centru pažnje.

Ukupno uzev, u mnogim segmentima ovaj film ne prikazuje Sonju Heni i najboljem svetlu, premda je ona danas u Norveškoj i dalje na pijedesetalu nacionalne sportske ikone.

Ane Sevicki zanimljivo kombinuje muziku iz epohe sa savremenim zvukom, čak i hip-hopom, a film obiluje Sonjinim plesnim klizačkim tačkama koje su rekonstruisane čime vrlo svesno polemiše sa onim što je bila forma njenih holivudskih filmova, iako je ovo u osnovi biografska melodrama koja se junakinjom bavi vrlo ozbiljno.

Rekonstrukcija klizačkih tačaka je skrupulozna, sve do vode koja se stvarala na ledu u Foksovim studijima zbog pomenutih problema sa rasvetom.

Rediteljska veština Ane Sevicki uostalom potvrđena time što su njeni filmovi, uključujući i Sonju redovni učesnici festivala na Sandensu a režirala je i epizodu Crnog ogledala za „Netfliks“.

Sonja i Tonja

Ako je bilo previda u formiranju programa Festa u proteklih nekoliko godina, onda je šteta što svoju premijeru na ovoj smotri nije imao film Led Olega Trofima, jedan od koncepcijski najzanimljivije zamišljenih ruskih blokbastera koji je upravo kombinovao elemente ljubavne priče među klizačima i mjuzikla po kojima se proslavila ova ikona Festa.

Ove godine u bioskope za Dan zaljubljenih dolazi Led 2, dve sedmice pre Fest-a i biće to fini bioskopski uvod u sećanje na Sonju Heni.

S druge strane, pre par godina na Festu smo imali priliku da vidimo film o Tonji Harding, sa Margo Robi u glavnoj ulozi.

U karakternom pogledu, Margo Robi je u ovom filmu ostvarila maestralnu ulogu ali nažalost u izvođenju bravura Tonje Harding bilo je jasno da su iskorišćeni svi mogući trikovi dostupni savremenim rediteljima.

Između filmova Sonja i Ja, Tonja se može povući suštinska paralela, oba govore o klizačicama koje su stekle ogroman publicitet i uložile neverovatnu energiju u to čime su se bavile ali isto tako nisu bile baš karakteri za primer.

Ipak, rediteljski postupci u ta dva filma se bitno razlikuju, jer kod Ane Savicki nema probijanja četvrtog zida i pripovedačkih egzibicija.

Drugačiji led 

Stoga, ako postavljamo Led i Ja, Tonja u nekakav odnos sa zaostavštinom Sonje Heni, možemo reći da je Led blizak filmovima kakve je snimala a Ja, Tonja onome kakva je bila kao ličnost.

I te dve krajnosti su vrlo dobro zarobljene u ovom biografskom ostvarenju.

Filmska magija je napredovala do tačke da sportisti više nisu neophodni za role fizički nadarenih likova.

Tako i u biografskom filmu Sonju igra glumica, a ne klizačica - iako se Ine Mari Vilman (prošle godine Zvezda u usponu na Berlinalu, zajedno sa našim Milanom Marićem) dugo pripremala za ulogu.

I festivali su danas drugačiji nego pre pedeset godina ali ovaj blok posvećen Sonji Heni nas ubedljivo vraća u to vreme i upoznaje sa njim.