„Jesen samuraja“ kao domaća varijanta „Rokija“

Svako tematsko i stilsko osveženje dobrodošlo je u srpskom repertoarskom filmu, makar to bili citati i holivudski stereotripi. Jesen samuraja predstavlja nam domaću varijaciju kultnog Rokija.

Petar Strugar nije Silvester Stalone, ali je posvećen glumac koji se ulogom talentovanog profesionalnog karatiste, dobroćudne individue sa margine sa smelom i optimističnom istrajnošću dok se bori za čast i golu egzistenciju, nosi akcijom u upakovanoj ljubavnoj priči. A ona se, sudeći po vrsno snimljenim borilačkim scenama, može podvesti pod žanr borilačkog filma.

Strugar otkriva svoj najveći izazov u ovom projektu: „Najveći izazov bila je zapravo ta psihološka priprema lika, borca, odnosno individualnog sportiste. Analizirao sam borce i ljude sa kojima sam dolazio u kontakt u pripremama ovog filma. To je baza podataka, koju sam oformio konkretno za ovu ulogu, uzeta iz života“.

Na početku banalna komedija, nalik na jugoslovenske iz osamdesetih, pretvara se u film koji predočava nemoral i društvenu hipokriziju, kada se sport pretvara u prljavi posao. U toj višeslojnosti reditelj Danilo Bećković kreativno koristi manevarski prostor nudeći slatko-gorak ukus.

„Imamo glavnog junaka koji je u potpunosti, kao ličnost, formiran upravo u kinematografiji osamdesetih godina i tom vrstom filma koja je kreirala naivan, možda detinjast, možda infantilan pogled na svet ali suštinski veoma ispravan i veoma moralan – sa jedno vrlo jasnom razlikom između toga šta je dobro a šta je loše, šta se radi a šta ne“, otkriva reditelj Danilo Bećković.

Jesen samuraja je među filmovima koji nisu ostali zarobljeni u okvirima domaće kinematografije. Ograničenja su prevaziđena – dobili smo drugačiji tehnički standard i prvu srpsku borilačku zvezdu na filmu.