Zašto je mimika lica ljudi koji pate od tinitusa veoma specifična i koliko je to važno

Katalogizacijom pokreta lica učesnika sa tinitusom, tim istraživača, predvođen neuronaučnikom Danijelom Polijem iz Masačusetske generalne bolnice Brigam u SAD, čak je bio u stanju da predvidi težinu stanja koje karakteriše zvonjava u ušima.

Rezultati sugerišu da ljudi sa iscrpljujućim hroničnim tinitusom doživljavaju povećanu budnost i reaguju na normalne, svakodnevne zvukove kao da su pretnje.

„Po prvi put, direktno smo posmatrali znakove težine tinitusa. Kada smo započeli ovu studiju, nismo znali da li će zvuci izazvati pokrete lica; tako da je otkriće da se ovi pokreti ne samo javljaju, već mogu pružiti i najbolju nformaciju o meri patnje od tinitusa, što je za nas bilo prilično iznenađujuće”, rekao je Poli.

Hronični tinitus je stanje u kojem se stalno zujanje, kliktanje ili visokofrekventno zvonjenje može čuti u jednom ili oba uha (ali ne i od strane bilo koga drugog). Nije poznato šta ga uzrokuje, i trenutno nema objektivne kliničke biomarkere, pošto je tinitus čisto subjektivno iskustvo, poput migrene.

Zbog toga je teško dijagnostikovati tinitus, a još teže pratiti ovo stanje tokom vremena.

Takođe, nema leka za koji je poznato da je efikasan, iako neki oboleli prijavljuju smanjenje simptoma ili bolje upravljanje simptomima nakon što su isprobali zvučnu terapiju i kognitivno bihejvioralnu terapiju.

Skoro svi će iskusiti tinitus u nekom trenutku svog života, ali za većinu ljudi, on će biti privremen. Hronični tinitus je kada stanje traje najmanje šest meseci i pogađa više od 120 miliona ljudi širom sveta.

Stanje je takođe poznato po osećaju frustriranosti za pacijente, a mogućnosti lečenja su nedosledne, što može ostaviti neke ljude da se osećaju odbačenim ili nepodržanim u kliničkim uslovima.

U nekim slučajevima, tinitus je dovoljno jak da poremeti san i ometa svakodnevne aktivnosti, što je u jakim vezama sa depresijom i anksioznošću.

Promena mimike lica

Nedavno su naučnici napravili napredak u korišćenju mimičkih znakova za dijagnostikovanje težine stanja kojima nedostaju jasni klinički biomarkeri, kao što je teška depresija. Lica ljudi koji se euočavaju sa tinitusom prolaze kroz fenomen poznat kao mikroekspresije: to su nestabilno kratki, nevoljni trzaji koji mogu otkriti jake emocije.

Poli i njegov tim, regrutovali su 97 učesnika studije – 47 sa tinitusom ili osetljivošću na zvuk i 50 bez – i naterali ih da slušaju niz zvukova iz prethodno sastavljene baze podataka emocionalno evokativnih audio snimaka.

Svim tim zvukovima su dodeljene asocijacije, od pozitivnih zvukova poput tihe muzike i smeha, preko neutralnijih zvukova poput ćaskanja u pozadini, šuštanja papira i kuhinjskih zvukova, do neprijatnih zvukova poput škripe metala, sirena i alarma.

Dok su slušali zvukove, svakom učesniku su praćeni izrazi lica, a njihove oči su snimane kako bi se tražili znaci širenja zenica dok telo prelazi u režim procene pretnje. Zatim je korišćen softver veštačke inteligencije da bi se otkrile sitne promene u izrazu lica koje ljudsko oko može propustiti.

Razlika u širenju zenica

Kontrolna grupa učesnika bez tinitusa je imala tendenciju da pokazuje mikroekspresije u skladu sa emocionalnom asocijacijom svakog zvuka: blagi osmeh za prijatne zvukove i blago namrštenje za neprijatne zvukove.

Međutim, učesnici sa tinitusom su pokazali znatno smanjene promene lica u poređenju sa kontrolnom grupom, bez obzira na to koliko je zvuk bio prijatan ili neprijatan. U međuvremenu, njihove zenice su se ekstra široko proširile za sve zvukove – opet, bez obzira na kategoriju. Zenice kontrolne grupe su se proširile samo za najneprijatnije, najglasnije zvukove.

Svaki od ovih markera pojedinačno – nedostatak izraza lica i preuveličan odgovor zenica – omogućio je naučnicima da procene ne samo da li je učesnik imao tinitus, već i koliko je ozbiljno bio pogođen.

Popularna ideja u istraživanju tinitusa je da, kao odgovor na gubitak sluha, mozak „pojačava“ svoje slušne puteve kao neku vrstu kompenzacije. Međutim, ovaj predloženi mehanizam ne može predvideti težinu stanja, što sugeriše da je možda samo deo celokupne slike.

Hronični tinitus je složeno stanje, sa širokim spektrom uzroka i manifestacija, a rad Polija i njegovog tima popunjava tek neke od praznina.

„Ovi biomarkeri dopiru do jednog korena patnje. Iako snimanje može pokazati hiperaktivne regione mozga kod pacijenata sa tinitusom, ovi biomarkeri otkrivaju sisteme za procenu pretnji u celom telu koji funkcionišu van svog normalnog opsega, što dovodi do uznemirujućih simptoma koje doživljavaju”, zaključio je Poli.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Science Translational Medicine.