Psihijatar, psiholog, lajfkouč - kada i kod koga da (ne) idemo po pomoć

Zbrku u smislu pravilnog razlikovanja stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem, koriste oni koji, iako za to nemaju univerzitetsko obrazovanje, sebe predstavljaju kao psihoterapeute ili popularno - lajfkoučeve, sa završenim kursom iz psihologije.

Profesor Diligenski kaže da iza ovog problema najčešće stoji nedostatak obrazovanja i da onaj ko nema potrebne kvalifikacije, kod pacijenta ne može da prepozna neke teške probleme kao što su ozbiljne psihoze.

Dodaje da takvo neadekvatno „lečenje“ može da potraje i godinama i da se ljudi jave psihijatru kada uvide da nema rezultata.

„Psihijatri su najkompletniji u tome da se dijagnostika napravi kako treba, dok je razlika između psihologa u tome što oni rade i testiranja, što je nama veoma bitno zato što svako testiranje nama pojačava radnu dijagnozu, i utvrđuje nam stav, kako ćemo dalje da radimo sa pacijentima. Tako da su nam klinički psiholozi izuzetno korisni, oni ujedno rade i psihoterapiju, ali se ne mešaju tamo gde je situacija ozbiljna, i gde je potrebno i lečenje medikamentima“, izjavio je prof. Diligenski.

Dodaje da za razliku od psihologa, psihijatri mogu da prepišu lekove, dok je u SAD to pravilo, u pojedinim državama u poslednje vreme izmenjeno, pa negde i psiholozi izdaju recepte, što je posledica nedostatka specijalista psihijatrije.

Govoreći o psihoterapiji, prof. Diligenski kaže da svako može da „radi psihoterapiju“ i da je uobičajeno da se čovek oseća bolje posle razgovora sa nekim (ko i nije kvalifikovan) o problemima koji ga muče, ali da, kada je situacija sa mentalnim zdravljem kompleksnija, neprofesionalna „psihoterapija“ može da ima loš ishod, a može se desiti i zloupotreba u smislu davanja lekova.

Šta kaže Zakon

Zakon o psihoterapiji propisuje da psihoterapeuti moraju da istaknu jasno uz svoje ime, svoje bazično zanimanje i pravac kojim se bave u psihoterapiji.

„Ima 600 pravaca, koliko znamo, to je toliko šareno i nisu svi psihoterapijski pravci za sve. Neki rešavaju jedan, drugi – neki drugi problem, ali se radi o psihološkim problemima, na primer strahovima, depresivnim, subdepresivnim stanjima, neraspoloženjima, interpersonalna problematika...“, kaže profesor, i dodaje da nešto od toga može da se reši i razgovorima.

Ističe da su psiholozi na primer zaduženi i za testiranje pri regrutovanju radnika u smislu ljudskih resursa. Kaže da je na našim klinikama saradnja između psihijatra i psihologa dobra, i da se „međusobno generalno dobro razumeju“.

Profesor Diligenski ukazuje na probleme koji mogu da nastanu usled rada u psihoterapiji, na osnovu završenih kurseva.

„Stvari su mnogo ozbiljnije. Vi ne prepoznate na primer anoreksiju, psihozu, pa onda poremećaje ličnosti koji nekada mogu da budu veoma teški, a pogotovo povezanost telesnih i psihičkih bolesti, psihosomatske bolesti“, ističe gost Jutarnjeg programa.

Komentarišući privatnu praksu, prof. Diligenski kaže da privatnici nekada nemaju dovoljno resursa, psihologa, pa i raznovrsnost kadrova za konsultacije, kao i to i da bi ta oblast trebalo da se bolje uredi. Profesor je komentarisao i lečenje najmlađih, koji su najosetljivija kategorija pacijenata.

Hrvatski Zakon o delatnosti psihoterapije je zaštitio decu. Psihoterapiju dece je dopušteno raditi tek nakon što je psihijatar postavio dijagnozu i propisao određenu psihoterapiju kao način lečenja tog deteta.

„Verovatno će u tom pravcu morati i kod nas da se deluje da bi se zaštitila deca, da se ne bi dešavali neki drastični problemi koje smo imali u skorijoj prošlosti. Kad je o deci reč potrebno je da se stvari na vreme prepoznaju“, smatra prof. dr Vladimir Diligenski.