Stimulacija kičmene moždine – mogući moćni tretman protiv depresije

Sa depresijom, koja pogodi jednu od deset osoba u nekom trenutku života, novi i poboljšani tretmani su prioritet za istraživače – i čini se da bi stimulacija kičmene moždine mogla biti jedan od načina koji stručnjaci treba da istraže.

Tim predvođen istraživačima sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sinsinatiju sproveo je kliničko pilot-ispitivanje u kojem je mala crna kutija postavljena na kičmenu moždinu 20 dobrovoljaca sa depresijom, sa jednom elektrodom na leđima i jednom na desnom ramenu. Kutija je kod polovine volontera emitovala posebno prilagođeno električno zujanje niskog nivoa, tokom tri sesije nedeljno u periodu od osam nedelja.

Pokazalo se da metod ima veći efekat na simptome depresije od placeba koji je dat drugoj polovini dobrovoljaca.

„Smatra se da stimulacija kičmene moždine pomaže mozgu da se prilagodi tako što smanjuje buku ili hiperaktivnu signalizaciju kojoj može biti izložen tokom depresivnog sindroma“, kaže neuronaučnik Fransisko Romo-Nava, sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sinsinatiju.

Prethodna istraživanja su pokazala da kičmena moždina neprestano vraća informacije mozgu o tome šta se dešava u telu, i da to može uticati na emocije i raspoloženje.

Istraživači pretpostavljaju da bi ovaj put informacija mogao biti preopterećen u nekim slučajevima depresije. Hronični stres, na primer, može da „sagori“ sistem svojim stalnim signaliziranjem, što dovodi do negativnih reakcija u mozgu.

Za potrebe ove studije korišćena je spinalna stimulacija jednosmernom strujom (tsDCS), za koju je ranije pokazano da pomaže u regulisanju električne aktivnosti neurona u mozgu kada se primeni na kožu glave.

Ovde na neurone u mozgu nije direktno uticao signal koji se primenjuje. Umesto toga, pokazalo se da dospevaju do sive materije kičme, što bi onda imalo uticaj na aktivnost mozga – barem u teoriji.

„Nije struja ta koja stiže do mozga, već efekat promena signala tada ima efekat“, kaže Romo-Nava i dodaje: „Ova studija nije dovoljna da dokaže sve ove komponente hipoteze, ali mislimo da je to odličan početak“.

Eksperiment je u velikoj meri bila istraživačka studija, koja je postavljala temelje za buduća istraživanja: relativno mali broj učesnika je bio uključen, a istraživači nisu duboko razmatrali biološke mehanizme koji izazivaju promenu simptoma depresije.

Međutim, ima dovoljno materijala – u ovim početnim rezultatima da pokažu da taj pristup vredi slediti. Zabeleženi su samo manji neželjeni efekti, uključujući crvenilo kože i privremeni osećaj svraba i peckanja.

„Mislimo da je veza između mozga i tela neophodna za proučavanje psihijatrijskih poremećaja. Mnogi od simptoma poremećaja raspoloženja ili poremećaja u ishrani ili anksioznih poremećaja, imaju veze sa onim što bi se moglo protumačiti kao disregulacija u interakciji između mozga i tela“, kaže Romo-Nava.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Molekularna psihijatrija.