Poremećaji ishrane nisu tinejdžerski bunt, nego opasne dijagnoze koje mogu imati smrtni ishod

Na svakom koraku, na društvenim mrežama nude se različite dijete i brzi načini da se skinu kilogrami. Najčešći poremećaji u ishrani su anoreksija i bulimija. Ono što je zajedničko za poremećaje ishrane je da oni pripadaju psihijatrijskim poremećajima.

Poremećaji ishrane u početnoj fazi često prođu neopaženi za roditelje, a ta faza je od ključne važnosti.

„To su nekako simptomi koji nisu neuobičajeni za pubertet. Mnogi od njih drže dijete, vrlo im je važno kako fizički izgledaju. Promene i oscilacije u raspoloženju - sve to nije neobično za taj uzrast. Zato je vama kao roditelju teško da primetite tako nešto", rekla je u Jutarnjem programu Kristin Vukašinović iz udruženja za borbu protiv poremećaja ishrane, anoreksije, bulimije i gojaznosti „Hestija"

Dodaje da roditelji najčešće primete problem kod dece, kada naglo počnu da gube kilograme, „kopne" i izbegavaju obroke dok pokušavaju da prikriju svoj poremećaj „oblačenjem velikih dukseva, odeće u tamnim bojama..."

„Moram da kažem da su roditelji, da je porodica ključan faktor u borbi protiv ovih poremećaja od samog početka. Na tom putu, od prve dijagnostike kad se upozna bolest, pa na kraju u toj maratonskoj borbi koju smo prošli, a koja je duga i teška, nailazili smo na mnoga nerazumevanja i probleme i pokušaćemo kroz ovo udruženje da olakšamo roditeljima i pomognemo onima koji imaju te poremećaje", izjavila je Vukašinovićeva.

Naglašava da navedeni poremećaji nisu hir ni bahato ponašanje tinejdžera i mladih ljudi, već da su u pitanju ozbiljne i opasne psihijatrijske bolesti koje moraju imati ozbiljan tretman, što, kako naglašava - nije slučaj.

Dr Marija Đurović, psihijatar, šef Odseka za adolescentnu psihijatriju, KBC „Dragiša Mišović" dodala je da je najveća smrtnost u psihijatrijskim bolestima upravo kod poremećaja u ishrani, i da se kreće do 15 odsto: „Smrtnost nastaje kao posledica izgladnelosti, povraćanja i u slučaju suicida".

Kao poseban problem ističe to što „adolescenti ne žele da se leče, jer tu bolest doživljavaju kao deo svog identiteta".

„Devojke i mladići koji imaju anoreksiju odbijaju da se leče, dok osobe koje imaju bulimiju same traže pomoć, javljaju se često same, bez toga da roditelji znaju", kaže dr Đurović, otkrivajući razloge teškoća pri lečenju.

Važno je da roditelji primete promene u navikama u ishrani što ranije.

„Ukoliko postoji gubitak u telesnoj masi, ukoliko roditelji primete da preterano vežba, to može da traje i nekoliko sati dnevno, ili, kod bulimije - da jedu velike količine hrane, da ne dobijaju na telesnoj masi, i ako posle obroka odlaze brzo u kupatilo, može da se posumnja na nasilno povraćanje", objasnila je dr Đurović.

Kristin Vukašinović je rekla da je u dijagnostici i lečenju prisutno izvesno lutanje „od lekara opšte prakse, preko ginekologa, do nutricioniste".

„Primarno je da se oni fizički oporave, jer su usled dugotrajne neuhranjenosti došli u stanje fizičke slabosti koje naravno ima posledice. Kod devojčica je to najčešće gubitak menstrualnog ciklusa, poremećeni rad organa, pa disbalans hormona i naravno da vi onda ciljano tretirate te somatske probleme", ispričala je Vukašinovićeva.

Napadi na konvencionalne metode lečenja 

Doktorka Đurović je naglasila da su poremećaji u ishrani multifaktorijalne bolesti i da postoji više faktora da bi se razvile: „Ne možemo da kažemo da su samo društvene mreže, ali one u velikoj meri mogu da doprinesu poremećajima koji se dešavaju mladima u vreme sazrevanja, kada se oni bore sa nekim raznim nesigurnostima".

„Prepolovi se do leta", „Smršaj u pet koraka", „Takmičenje u mršavljenju", „Takmičenje u gladovanju" - navela je doktorka samo neke od profila i kurseva na društvenim mrežama iza kojih se krije rizik po zdravlje. Apelovala je na roditelje da povedu računa o tome kakve su aktivnosti dece na mrežama, i dodala da se o režimu i načinu ishrane jedino treba konsultovati sa stručnim licima.

„To su, slobodno mogu da kažem, direktni napadi na medicinske i psihološke konvencionalne metode lečenja. Vrlo je važno ko nas leči i zašto dozvoljavamo da nas leče ljudi koji nisu stručni, i nemaju odgovarajuće znanje i veštine da se bave ozbiljnim stvarima kao što su telesno i psihološko zdravlje", naglasila je doktorka Đurović.

„Sama praksa kaže da je njih sve više, da su to problemi kojih je sve više danas. Svakako da utiču kulturološki faktori i mreže, na kraju i mediji. Nekako, kao da nema društvene odgovornosti kada su neke teme u pitanju i kao da su ove dijagnoze ovih bolesti o kojima pričamo u nekakvoj sivoj zoni, zanemarene u odnosu na neke druge dijagnoze", smatra Kristin Vukašinović iz udruženja „Hestija".