Читај ми!

Kako su sarmu iz Jalovika Janjići prošvercovali na Tenerife

Zamislite da preletite Evropu i stignete u afrički komšiluk - na Kanare, a tamo vas, posle dugog puta, sačeka specijalitet sa Balkana. Sarmu iz Jalovika i savijaču iz Sarajeva čak do Atlantskog okeana „prošvercovali“ su Janjići. I to preko Kanade.

Како су сарму из Јаловика Јањићи прошверцовали на Тенерифе Како су сарму из Јаловика Јањићи прошверцовали на Тенерифе

Kada sam mrtva-gladna posle deset sati puta do Tenerifa tražila mesto gde bih mogla nešto brzinski da prezalogajim, ni slutila nisam da će mi domaćin restorana, kao specijalitet kuće, servirati sarmu. I burek. I gulaš.

I to u ogromnim porcijama, onako domaćinski, kako se to inače radi u domovini.

Da sam pažljivije pogledala lokal, umesto što sam zurila u telefon, odmah bih videla da me je tumaranje brdovitim ulicama Puerto de la Kruza dovelo do restorana balkanske kuhinje, čija džinovska pljeskavica sa zidova izaziva na „randevu“ čak i site prolaznike.

Na Kanare su je sa Balkana „prošvercovali“ Janjići.

Slaviša i Dejana, sa dvema ćerkama, već deset godina žive i rade u ovom turističkom gradu na obali Atlantskog okeana.

Na Tenerife su stigli iz Kanade. Tamo ih je odneo rat. Iz Sarajeva najpre u Beograd, pa onda „preko bare“.

Sa stvarima selili su i recepte.

„Dok smo živeli u Kanadi, moja žena Dejana je pravila pite imigrantima, uglavnom našim ljudima. I to je po celi dan pravila i ujutru im nosila. Dok su deca bila mala, ja sam išao na posao, radio, ona je bila kod kuće sa decom i pravila pite. Tako smo došli na ideju da bismo mogli da otvorimo neku pekaru, da to u stvari pretvorimo u biznis. Što je u stvari već i bio biznis, ali od kuće. I igrom slučaja, da sad ne dužim, nismo to nikad realizovali u Kanadi...“, kaže Slaviša.

Ideju su u delo sproveli tek kada su se preselili na Tenerife.

„Ubeđeni smo bili da ovde nema dobrog hleba, nismo razmišljali da ustvari oni nemaju kulturu tolikog jedenja hleba, kao npr. Nemci što imaju. Pa smo se mi zaleteli, otvorili pekaru, Dejana je odmah počela da pravi pite i neka naša jela usput, a imali smo pekara. A, naravno, dobri pekari su skupi, prave hleb svaku noć. I jedno šest meseci smo imali gubitke, na kraju smo shvatili da moramo nešto da menjamo“, priseća se Slaviša.

Malo po malo, pekaru su pretvarali u restoran. Spremali su ono što su najbolje umeli - jela na kojima su odrasli.

„Iskreno da vam kažem, pita se nije toliko u početku prodavala, ni dan danas pita nema neku veliku prodaju. Daleko više pljeskavice prodajemo. I ove sarme, gulaš. Ide i pita. Sad ne znam da li je glupo reći, ni sam ne znam da li je istina, mi smo više za nju sentimentalno vezani, pa smo je ostavili. I plus ona nam daje reklamu, sad kad neko naiđe - vidi pitu. Realno kad bih ovde od toga biznis pravio, slabo bih prošao. Sa pitom, burekom. Ali eto, domaća je, kore se ručno razvijaju svaki dan“, kaže Slaviša.

Konkurenciju nemaju. I sve spremaju po starim, proverenim receptima.

Šta je „tajni sastojak“ njihove sarme ponekad zanima čak i zemljake, koje je život takođe naneo na neko od osam Kanarskih ostrva. Kod Janjića rado svraćaju, naročito kada se užele domaće kuhinje. 

„Koliko ja znam, neki je recept moja žena imala, verovatno što je donela od kuće. Pa je onda njena mama još malo, kad je dolazila ovde, dodala ponešto. I moja mama ovde dolazi svake godine, i ona je tu nešto malo svoje dodala. Znam, od kako je počela da pravi sarme, da se malo usavršila i već duže vreme je ne menja“, rekao je Slaviša.

Na pitanje ko to na Tenerifama jede sarmu, uz osmeh odgovara: „Jedu svi!“

„U početku su jeli najviše Nemci, Austrijanci, iz severne Evrope, ovi što znaju... Turista iz istočne Evrope nema toliko. A onda su malo po malo počeli domaći, ovi što vole da eksperimentišu. Tako da bih ja sada rekao da nam češće sarme jedu lokalci, ne samo sarme nego uopšte, ovi što žive ovde, meštani“, kaže Slaviša.

Fil od mlevenog mesa i pirinča, urolan u list kiselog kupusa, ove godine je, pohvalio se domaćin - postao hit.

„Pre - onako. Gulaš je bio najprodavaniji. Sad su tu negde, gulaš i sarma. Da, i pljeskavice. Milim da se još uvek pljeskavica najviše prodaje. Ona je za njih hamburger, hamburgeza i često ljudi naruče - izgleda veliko, izgleda dobro, a ne znaju šta su poručili. I onda kad dobiju - vau! Najviše se iznenade. Što se tiče gulaša, ostalih jela, recimo, onako - malo sumnjičavo... Pa hoće, pa objasnimo šta je, kako se pravi... Nikad nisu čuli za kiseli kupus. A pljeskavica - misle da je hamburger. Uglavnom se iznenade, a to je ustvari naša pljeskavica, od 200 grama“, kaže Janjić.

Recept za pljeskavicu je domaćicina tajna. Nije menjan od devedesetih.

„Kad smo bili još mladi, trbuhom za kruhom što se kaže, Dejana je radila u Beogradu u jednom kiosku brze hrane i tu su oni pravili na stotine pljeskavica na dan. Ona je zapamtila taj recept i kada smo došli ovde, napravila je po tom receptu i nikada ga više nije menjala“, otkriva Slaviša.

Reakcije gostiju su različite. Od onih koji se iznenade ponudom jela, do onih koji su na Guglu već videli da baš u ovom restoranu mogu da pojedu neki srpski specijalitet. Ima i skeptičnih i ljubopitljivih. Najviše ih zanima da li je porcija koju će dobiti bila zamrznuta.

„Sve je sveže, uglavnom se sve pravi ovde, snalazimo se na razne načine. Na primer, za pitu sirnicu nema našeg mladog sira. Treba tri vrste sira da izmešaš da dobiješ nešto slično“, kaže Slaviša.

Snalaze se i za kiseli kupus. Dok su u Kanadi lako mogli da nađu dobru glavicu, poput futoške, svake godine su kiselili bure kupusa. Na Tenerifama kupus kupuju u marketu.

„U tim kesama vakumiranim kupiš, pa onda mora da se zapere da ne bude previše kiseo. Sve smo mi to usavršili, mora čovek da se dovije“, iskren je domaćin.

Objašnjava da u kanarskoj kuhinji postoje jela koja su slična našim, ali da je naša hrana „malo jača“ i začinjenija.

„Naše mušterije znaju za sarmu kao srpski specijalitet, ali ustvari sarma ne pripada srpstvu... Balkan. Tako da naša balkanska hrana je stvarno miks toliko kultura i toliko je eksperimentisanja. U Španiji imaju isto tako dosta izmešano. Ovde na ostrvu nema, nisu imali, na sreću ili nesreću, da su se tolike kulture mešale kao kod nas“, govori Slaviša.

A neki od najpoznatijih lokalnih specijaliteta nesumnjivo, bar „na oko“, podsećaju na jela koja se i kod nas spremaju.

„Gofio, na primer. To je nešto slično kao naša palenta, oni kažu da su na tome odrasli. Onda nešto slučno gulašu, karne de kabra. Znači, to je kozije meso, ali se mnogo duže kuva i kuva se sa kostima. Jako je ukusno ko zna da spremi, to u svakom njihovom lokalnom restoranu imaju. Imaju garbanzos, to su leblebije, oni to jako dobro prave. Onda krompir na raznorazne načine...“, navodi Slaviša.

Kao lične favorite izdvaja kozije meso i garbanzos - jelo od leblebije, koje je, kako kaže, slično dobrom pasulju.

Na pitanje da li im je drago što će se za njihovu sarmu čuti i u Srbiji, odgovara potvrdno. Janjići se nadaju da će ova priča skrenuti pažnju na Jalovik, selo kroz koje, kako kažu, ni autobus ne prolazi.

петак, 27. децембар 2024.
0° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње