Imaju li kovači prave naslednike – majstore svog zanata

U vremenu informatike, ipak se ne može bez starih zanata. Nažalost, sve je teže naći dobrog majstora. Tako je i u topličkom kraju, gde stari zanati polako izumiru. Od pedesetak zanata, koliko ih je bilo posle Drugog svetskog rata, danas ih je tek nekoliko. Posla ima, ali nema naslednika. Ipak, kovači opstaju.

Velimir Jović iz podjastrebačkog sela Šumarovac kovačkim zanatom bavi se 30 godina.

Kaže da se čekića i nakovnja latio prvenstveno iz svojih potreba, jer nije imao gde da klepa raonike, sekiru i popravi poljoprivredne mašine.

„Kovača više nema. Posla ima, evo imam iz Bresnice i iz Zdravinja i ne znam više odakle. Posla ima ko hoće da radi i hoću da dam nasledniku ali on bi da ide na drugo mesto", rekao je Velimir.

„Deda ima puno posla, ja ne mogu da gledam kako on to sam radi, pa mu pomažem, ali ne vidim sebe u ovom poslu", kaže David Jović.

I u preostalim malobrojnim kovačkim radnjama skoro i nema mladih majstora.

Timotijevići iz Potočića ističu da imaju dosta posla, ali da nemaju kome da prenesu svoje znanje.

„Od Kuršumlije do Prokuplja samo sam ja aktivan. Tu je i moj sin a potreba za kovačkim zanatom je dosta velika. Mahom se rade raonici, budaci, motičice za podrivače, mahom ta poljobravarija", ispričao je Milan Timotijević iz sela Potočić.

Majstor Milan kaže da ponekad ima i zahtevne mušterije ali se trudi da svima udovolji.

„Mnogo nas pomaže da bi imali sposobnu mehanizaciju, plugove, raonike, drljače i sve slično tome da se poradi ta poljoprivreda", dodao je Milivoje Stošić iz sela Reljinac.

Slična je situacija i u drugim zanatskim radionicama gde uglavnom rade vremešni majstori koji pokušavaju da osavremene proizvodnju, ali i da očuvaju duh tradicije.