Četiri ili smrt, sujeverje i mistična moć reči u Japanu

Japan je naučno i tehnološki visokorazvijena zemlja i, spolja gledano, stanovništvo bi trebalo da odlikuje naučni pogled na svet, koji podrazumeva racionalnost, utemeljenost u dokazima i naturalističko shvatanje uzroka i posledica.

Međutim, kao i drugi narodi širom sveta, ni savremeni Japanci nisu imuni na način razmišljanja koji stručnjaci za religiju opisuju kao magijski, a koji bi obični građani nazvali sujeverjem.

To naročito važi za reči, odnosno, magijski efekat koje one navodno imaju u prizivanju sreće i nesreće.

Zloslutne reči

Tako i danas u pojedinim zgradama u Zemlji izlazećeg sunca ne postoji četvrti sprat, jer se u japanskom jeziku broj četiri izgovara isto kao i reč smrt, što se smatra zlokobnim i (potencijalno) opasnim – misaoni koncept iza ove prakse je da bi reč koja zvuči kao smrt mogla da prizove smrt samu.

Zato neobavešteni strani posetioci, nesvesni činjenice da u ostrvskoj carevini i u savremenim uslovima preživljava drevna magijska logika po kojoj slično prouzrokuje slično i da njeni stanovnici morfološki identične ili slične reči doživljavaju kao nosioce moći uzrokovanja fizičkih fenomena, mogu da se pri poseti nekom građevinskom objektu osete kao u mišolovki ili lavirintu, lutajući između trećeg i petog sprata u jalovoj potrazi za „misteriozno“ iščezlim četvrtim.

Slično je i u bolnicama gde je teško naći sobe označene cifrom četiri. U japanskim porodilištima naročito je nepodoban broj 43, jer se izgovara isto kao i mrtvorođenje.

Vozači reli automobila izbegavaju broj 42 koji zvuči kao glagol umreti, a ista godina starosti se tradicionalno doživljava kao kritična u životu, zbog čega hramovi domaće mnogobožačke religije šinto pozivaju građane da preduzmu obrede pročišćenja od nesreća i zala u tom dobu.

Takođe, kada se poklanja veći broj predmeta valja izbeći komplet od četiri, jer bi uručiti takav set nekome bilo protumačeno kao zlonamerna uvreda i izraz neprijateljstva. Oni koji posećuju ili žive u ostrvskoj carevini treba da imaju na umu i da se japanska reč za češalj može razložiti na dva sastavna dela, od kojih prvi znači muka a drugi smrt, zbog čega taj predmet treba izbegavati kao poklon.

U svakodnevnom životu, stanovnici u Japanu znaju i da ako traže stan ili treba da produže podstanarski ugovor ne treba da se obraćaju agencijama za nekretnine u sredu, jer one tada uglavnom ne rade. Za to je, pored činjenice što je taj dan vremenski najudaljeniji od vikenda kada je najveći promet, zaslužno sujeverje vezano za reči. Naime, japanski izraz za sredu bukvalno znači dan vode, zbog čega se japanski agenti za nepokretnosti pribojavaju da bi pregovori započeti na taj dan mogli lako da odu niz vodu.

Unosno sujeverje?

U Zemlji izlazećeg sunca od začetka pismenosti (istorije) postoje zapisi o „duhu reči“, koji ukazuju na veru u mističnu, spiritualnu moć verbalnog čina da prouzrokuje fizičke posledice. Recimo, u kulturološki izuzetno važnoj antologiji poezije Manjošu, koja je sazdana u osmom veku ali, smatra se, sadrži verovanja koja sežu još par vekova dublje u prošlost, kao jedan od sinonima za drevni Japan pojavljuje se izraz „zemlja u kojoj duh reči donosi sreću“.

To, i danas široko rasprostranjeno, verovanje u čudesno dejstvo reči mnogi ekonomski subjekti, kao što su male zanatlijske radnje, ali i velika preduzeća, koriste u komercijalne svrhe, za svoju dobit. Recimo, japanska reč za žabu izgovara se isto kao glagol „promeniti“ (kaeru), pa prodavci koji nude statue i igračke u obliku tog vodozemca tvrde da one kupcima mogu biti od velike koristi, jer imaju moć da nesreću promene u sreću.

I dok, čini se, niko ne postavlja pitanje da li bi, zahvaljujući svojoj sposobnosti da čudesno izdejstvuju sudbinske promene, žabe mogle da učine i suprotno i dobri usud pretvore u zlu kob, stvari su jasnije kada su u pitanju sove. Naime, japanska reč koja označava tu noćnu pticu krupnih očiju (fukuro), ne samo što u sebi sadrži imenicu sreća (fuku), već se, ako se uzme cela, može i raščlaniti na rečcu ne (fu) i izraz mučni rad (kuro), pa ko kupi i u kući postavi drvenu ili plišanu sovu, nedvosmisleno priziva blaženstvo, odnosno, život bez teškog rada.

Talas sujeverja radi ostvarivanja profita iskoristio je i švajcarski proizvođač slatkiša „Nestle“, koji u Japanu svake godine u vreme prijemnih ispita za fukultete sprovodi velike promotivne i prodajne kampanje u kojima figurira njegova čokoladica „kit-ket“.

Mada je za naziv tog popularnog slatkiša, koji je prvobitno napravila engleska kompanija „Rauntriz", uzet nadimak srednjovekovnog londonskog kuvara Kristofera Ketlinga, u Japanu se on budućim studentima nudi kao jedna vrsta srećnog talismana, jer njegov naziv po zvuku podseća na japanski izraz sigurno pobediti, što u kontekstu prijemnih ispita asocira na uspešno polaganje i upis na željeni fakultet.

Taj marketinški potez „Nestlea“ pokazao se vrlo uspešnim jer je japansko stanovništvo usvojilo pomenutu čokoladicu kao vrstu malog poklona ili znaka pažnje kojim se srednjoškolskim maturantima, pa i drugima koje očekuje neki ispit ili iskušenje u životu, izražava želja za uspeh.

Švajcarska kompanija, koja u Japanu ima dve fabrike, je za to ostvarenje u brendiranju i lokalizovanju proizvoda 2005. godine osvojila nagradu za najefektniju marketinšku kampanju u celoj Aziji.

Više od simboličnog čina?

Obrazovani Japanci danas za obilje primera u kojima se iz fonetskih sličnosti između reči izvodi uzročno-posledična veza koja navodno važi u realnom svetu, kažu da se kroz posedovanje talismana koji su otelotvorenje duha reči, poput statua sove, želi simbolično izraziti želja za srećom, zdravljem, uspehom i prosperitetom, te da oni ne veruju, kao njihovi preci, da će im ti predmeti sami po sebi bukvalno pomoći u životu.

Međutim, uprkos tome, ne može se poreći da obični Japanci u važnim trenucima u životu spremno posežu za talismanima tražeći u njima duševni oslonac ili psihološku sigurnost, te da revnosno izbegavaju reči koje imaju zlokobni prizvuk i na bilo koji neki način asociraju na neuspeh i nesreću.

Jednostavno rečeno, oni ipak neretko prilagođavaju svoj svakodnevni život pravilima koji proističe iz drevnog verovanja u natprirodnu moć reči kao da time zaista mogu prizvati blagodet ili izbeći nesreće. Zato se može smatrati da ti, u svakodnevici duboko ukorenjeni, običaji vezani za duh reči ukazuju da u Japanu i danas postoji ravan koja je kvalitativno drugačija od one apstraktne, simbolične, odnosno, da u savremenom japanskom društvu u izvesnoj meri i dalje opstaje doslovna vera u fizičku delotvornost reči.