Drama na ulicama Tokija koja ugađa bogovima

Sunčanog vikenda glavni bulevar u tokijskom kvartu Ginza se zatvara za saobraćaj, a nekoliko stotina ljudi, sledeći instrukcije policije, zauzima mesta na ivici trotoara dok svirači odeveni u kostime nalik onima kojie nose sveštenici domaće religije šinto na asfaltu počinju pripreme za nastup u senci visokih zgrada.

Iza zastora razvučenog oko skromnog kombija tada izmile debele zmije od platna i papira, s velikim čeljustima i gnevnim očima – to su vratovi višeglave nemani, šarene aždaje, koja se, uz zanosni ritam bubnja i vragolastu melodiju frula, potom daje u divlji ples: hitro puzanje i vijuganje, silno uvrtanje i preplitanje.

Ritualni boj

Kada se opojna muzika uspori i stiša a divlji kovitlac mine, u usnulo klupko od zmajevih glava i repova u raskošnoj odori, s dugim mačem, stupa impozantna figura gustih obrva i ljutitih crta lica.

Dok padaju prvi udarci, neman se budi i tad započinje mahniti boj – vijanje i gušanje, seča i ubadanje – drama, koju u svest posmatrača duboko utiskuje prodorna vriska starih frula. Kao i zmajske glave koje lovi, i sam ljuti ratnik igra ples života i smrti – opasnost ga nagoni na žurbu ali, uprkos tome, njegovi žustri pokreti i reski udarci ostaju odlučni i elegantni.

Staloženost i hrabrost vode ga iz vihora bitke u mirne vode trijumfa, kada okupljenoj masi na uvid podnosi odrubljene glave besne nemani i nervozni ples smrti zamenjuje ponosnim plesom radosti.

Predstavu na otvorenom prati potpuni tajac u publici, koja je u stanju sličnom hipnozi. To nije za čuđenje – posmatrača očarava ne samo spoj dobro odmerenih pokreta, zanosne muzike i čudesnih kostima i maski, već i, možda podsvesno, sam mitološki sadržaj: pradavni motiv borbe heroja i bogova protiv zmija i zmajeva.

Božja zabava

Taj mitološki obrazac i danas u Japanu živi u umetničkoj formi poznatoj kao „kagura“, plesnoj drami prvobitno namenjenoj da oraspoloži i odobrovolji bogove, čiju su naklonost ljudi iz starine tražili da bi pospešili rod svojih useva, zaštitili se od bolesti i nesreća i poživeli dug život.

Kagura, što se može prevesti kao „božja zabava“, uglavnom obuhvata izvedbe zasnovane na motivima iz domaćih mitova i bajki. Smatra se da je ona potekla iz starih animističkih verovanja o tome da duhovi i božanstva mogu da posednu ljude i dovedu ih u stanje transa, govore kroz njih i podare im nadnaravne moći, kao što su sposobnost komunikacije s preminulim precima i predskazivanja budućnosti. Njeni prvi izvođači u tadašnjem društvu su važili za medijume koji imaju te moći.

Zbog svojih jakih religijskih konotacija, odnosno, činjenice da predstavlja jednu vrstu ophođenja prema bogovima, kagura se tradicionalno izvodi u krugu šinto hramova ili pod vedrim nebom na mestima koja se smatraju svetim, odnosno, gde, po verovanju, bogovi borave ili rado dolaze.

Ona je, osim u šinto svetilištima, u prošlosti naročito negovana na dvoru gde su carska porodica i drugi plemići obavljali važne šinto rituale za dobrobit cele zemlje, ali se, zahvaljujući putujućim izvođačima, proširila i u običnom narodu, naročito na zapadnom obodu glavnog ostrva Honšu, u prefekturama Šimane i Hirošima, gde i danas postoje brojne trupe koje često organizuju nadmetanja u izvođenju te drevne plesne veštine.

Plesno umeće nebeskog porekla

Taj ples, zapravo, ne samo što se izvodio za dušu bogova, već je, po mitskom predanju, od njih i potekao. Naime, po pripovesti iz dvorske hronike „Kođiki“ iz ranog osmog veka, preki i svadljivi bog mora i oluje Susano je iz ljubomore uništio pirinčana polja svoje sestre, vladarke nebesa, boginje Sunca Amaterasu i potom je preplašio i uvredio bacivši kroz krov dvorane u kojoj je plela odranu lešinu konja.

Usled toga, ona se povukla u nebesku pećinu ostavivši svet u hladnoj tami. Prestrašenu i zgroženu boginju iz skrovišta je zavodljivim plesom, zahvaljujući glasnom smehu okupljenih božanstava koja su u njemu uživala, izmamila boginja Ame no Uzume, a taj razulareni ples, koji je zagolicao radoznalost uvređene boginje, uzimao za početak kagure.

Temperamentni Susano, međutim, kaže legenda, prognan je s neba za taj pokušaj uzurpacije božanskog prestola. Kada je sišao na zemlju u provinciji Izumo, u današnjoj prefekturi Šimane, on je naišao na stari bračni par ophrvan tugom. Dvoje staraca, u strahu da će izgubiti i svoju osmu ćerku, jedinu koja im je preostala, očajavalo je očekujući neminovni dolazak proždrljive nemani s osam glava i repova koja im je svake godine u to vreme gutala po jedno dete.

Bog oluje ponudio im je pomoć, tražeći zauzvrat ruku njihove ćerke i, pošto su pristali, naložio im da pripreme zamku za čudovište koja se sastojala od osam buradi sakea. Kada se alavi zmaj njime poslužio i pao u pijani dremež, Susano ga je napao velikim mačem, i u borbi koja simboliše sudar sila neba i zemlje, odsekao mu glave i repove.

Upravo taj mitski podvig je radnja jedne od najčešće izvođenih drama plesne umetnosti kagura, koja se danas može videti ne samo u krugu šinto hramova i na dvoru, već i u pozorišnim dvoranama i, tokom praznika, u pojednostavljenoj varijanti, na ulicama japanskih gradova, kao što je bulevar u Ginzi.

Mit o silasku boga oluje na tlo današnje prefekture Šimane je i razlog zašto se umeće plesa za bogove danas naročito neguje upravo u tom okrugu na obali Japanskog mora i u susednoj prefekturi Hirošima.