Duborez – najveća ljubav i terapija Nikole Šuputa

Da na drvetu nastane dvoboj Marka Kraljevića i Muse Kesedžije, Nikoli je bilo potrebno mesec dana. To je tek jedan od njegovih radova, koje je napravio za 65 godina koliko se bavi duborezom. Broji samo godine, ali ne i radove.

„Otac je bio stolar, imao je radionicu i kad god nema njega u radionici, a ja odem u radionicu. Pa sam pravio razne predmete. Pravio sam kolica, od oblica odrežem one točkove i odem u polje, povedem i psa, zakačim ga za kolica da vuče. Međutim, on neće, a ja se dosetim i ponesem i mačku. Pustim mačku, pas za mačkom, a kola mi se raspadnu i opet popravljaj“, priča penzioner i duborezac Nikola Šuput.

Od detinjstva do penzije duborez je i bio i ostao njegova najveća ljubav. Seća se da je od drveta zaradio i za prvi džeparac.

„Prve pare koje sam zaradio od ove stolarije je bilo od mačeva. To je bilo 50 dinara tada. Drveni mač, tada su bili popularni francuski vitezovi i filmovi o njima, a ja sam radio drvene mačeve za igru“, priseća se Nikola.

Izveštio se da napravi kutije, lampe, satove, čirake, skulpture... i sve njih poklanja prijateljima i poznanicima. U penziji ima vremena napretek, pa ne meri koliko dugo rezbari jedan predmet.

„Ustajem u 6.00, popijem kafu, spremim se i dođem ovde u radionicu, i onda radim i jedva čekam da mi dođe neko u posetu. Kažu smetamo ti, meni je taman vreme da se odmorim i idemo tamo u biblioteku, kafić tamo ima, popijemo kafu, piće, vratim se i radim do dva-tri sata", kaže Nikola i dodaje da radi puno radno vreme, nekad čak i više.

Od radova koji ostaju iza njega važnije mu je što ovaj zanat-umetnost ima kome da prenese. Svog oca kao majstora je prevazišao davnih dana, a srećan je jer od njega danas zanat kradu njegovi unučići.