Mnogo je volô Hendriksa, a onda je tamburica umešala prste

Novosađani ga znaju kao rokera koji svira tamburicu. Ko nije čuo Nikolu, taj ne zna šta je Novi Sad. Ima prepoznatljiv glas i pomalo neobičan repertoar.

Pre tačno dve godine je napisao i otpevao prvu pesmu posvećenu ženi Jeleni. A pre više od deset godina odlučio je da zarađuje svirajući na ulici.

„Pa, iz Kikinde sam došao u Novi Sad. I onda sam obišao te kafane, te restorane da vidim da li mogu da se zaposlim negde, da sviram. Međutim, kuda god sam išao, nigde nema elektronike, nigde nema da se svira. Ali ja sam gitarista, nisam tamburaš. Tako da sam počeo da sviram da bih zaradio da kupim ovu tamburu“, priča ulični umetnik Nikola Dibari.

Tamburicu i ulicu nekako je prihvatio, ali se starog repertoara nije odrekao. Kaže da svira sve i svašta, ali pretežno zabavnjake.

Odluku da postane ulični rok tamburaš najteže je prihvatila njegova porodica.

„Dolazim do 'Svetozara Miletića' (spomenika), i mislim se: 'Hoću li da sviram ili neću. Ma idem kući, ne mogu da sviram.' Sreća moja, imao sam samo 20 dinara u džepu i stavim ih na futrolu. Počnem da sviram, jedna gospođa mi baca, pa druga. Kada sam video da od toga mogu da zaradim, od toga dana sam počeo svaki dan da radim“, seća se Nikola.

Radi dvokratno i kaže da strogo poštuje radno vreme. U glavnoj i najprometnijoj novosadskoj ulici ima dva radna mesta – jedno skrovište za kišu i jedno za vedre dane. Na oba mesta Novosađani ga lako nađu.

„Mogu vam reći da bez ovog čoveka nema veselja u ovom gradu. Gde god da se nađeš, njegova tamburica kad se čuje, i svi koji prođu ne mogu da ne zastanu bar na sekund-dva, da ga potapšu i kažu: Živeo“, svedoči Novosađanin Miroslav Kašanin.

I zaista, Nikolina muzika brzo vas ponese i poželite da sa njim zapevate. Priliku za duet ne odbija. Mada, ukoliko pokušate sa njim da pevate, može se desiti da se verzije iste pesme malo razlikuju.

Ujedno pod stare dane ostvaruje svoje dečačke snove.

„Moji roditelji su bili jako siromašni, i onda smo se moj brat i ja opredelili da napravimo te cigle. Prodavali smo te cigle i od tog novca sam kupio prvu gitaru i naučio sam da sviram. U detinjstvu sam voleo 'Bitlse' i 'Rolinstonse', 'Enimalse', Džimija Hendriksa. Joj, što sam njega volô“, seća se Nikola.

Ova urbana legenda Novog Sada kaže da će svirati i prolaznike uveseljavati dokle god ga prsti budu služili.